Knjiga o radovanju zbirka priča, 
Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Recenzenti: Pavle Zorić i Radosav Vojvodić.  recenzije/izbor iz press materijala Objavljeni prikazi i eseji: Ljiljana Šop: Zvuci i znaci iz dubine postojanja. Letopis Matice srpske, Novi Sad, broj 10, za oktobar 1979., strana 1142-1148. Srba Ignjatović: O radosnom i oporom . Politika, Beograd, 19. 4. 1979., strana 10. Milosav Slavko Pešić: Čemerom do radovanja . Letopis Matice srpske, Novi Sad, broj 10, 1979. strana 1148-1150. Dr Čedomir Brašanac: Poetska proza o selu . Rad, Beograd, 6. 7. 1979. Ljubomir Ćorilić: Fantastika u realnom . Brazde, Bijeljina, broj 24 od 25. 5. 1980., strana 11. Dragan Simović: Na međi jave i sna . Književna reč, Beograd, broj 128 od 10. 9. 1979., strana 15. Vladimir Elez: Živa čarolija reči . Glas Podrinja, Šabac, broj 1679, od 21. 6. 1979. Dimitrije Mašanović: Autentična zbilja detinjstva i egzistencije . Venac, Gornji Milanovac, broj 11, 1979., str. 32. Božidar Milidragović: Knjiga o radovanju . Večernje novosti, Beograd, 8. 7. 1979.. Petar Pijanović: Pokušaj romana . Mladost, Beograd, broj 1183, od 21. 3. 1980. ... Knjiga o radovanju . Politika, Beograd, 28. 7. 1979. Svetislav Lazić : Knjiga o radovanju . Viskoza, Loznica, 7. 6. 1979. B. H. (Božur Hajduković). Knjiga o radovanju . Prosvetni pregled, Beograd. Predrag Protić: Smrt udružena sa lepotom . Savremenik, Beograd, broj 1-2, 1980., strana 120-121. Aleksandar Jovanović: Jezičko izobilje kao odbrana od uspomena . Književna kritika, Beograd, broj 5, 1980, strana 140-143. Radojica Tautović: Težačke njive . Borba, Beograd, 15. 9. 1980. Čedomir Mirković: U najplodnijim tokovima proze . Savremenik, Beograd, broj 8-9, 1979, strana 228-229. J. Vuković: Zrela proza . Ovdje, Titograd (Podgorica), 1981. strana 18. M. S. Pešić: Čemerom do radovanja . Naš glas, Smederevo, 14. 10. 1980. strana 18. Petar Pijanović: Pokušaj romana. Vidik, Split, broj 6, 1981. strana 78-83.  Ljiljana Šop Znaci i zvuci iz dubine postojanja Nije neobično (čak bi se pre moglo smatrati čestim, gotovo pravilom) da pisci svojom prvom knjigom iskažu najdublja i najautentičnija detinja i mladalačka iskustva, svoje - i svoga kraja - elementarne spoznaje o životnim, društvenim, ljudskim pojavama i zbivanjima, jezički potencijal svog kraja i njegovih ljudi, i tako uobliče, više ili manje uspešno i trajno, ono čuveno, odbolovano, odsanjano, propaćeno i odradovano doba pre telesne, duhovne, pa i stvaralačke zrelosti. Donekle je, ali ne bez ostatka, ovo slučaj i s proznim ostvarenjem Janka Vujinovića (autora zbirke pesama "Mukla raspuklina", 1973), knjigom koju čini sedam nevelikih, ali smisaono, asocijativno, jezički i stilski veoma kondenzovanih, bremenitih proza koje u jedno gotovo romaneskno zajedništvo vezuju, pre svega, neobično izgrađen pripovedački postupak i brižno odnegovano stilsko jedinstvo, a potom vreme i mesto radnje (uzeti uslovno, nesvodljivi na klasičan pojam radnje), kao i junak (preciznije junaci, ali takođe bez onih atributa kakve ovaj pojam ima u teorijskim klasifikacijama klasičnog tipa). U današnjim uslovima kvantitativnog, a - događa se i - kvalitativnog bogatstva proznog stvaralaštva u nas, nije jednostavno odvojiti se od izvesnih standardnih odlika i vrednosti te proze sopstvenim, prepoznatljivim zvučenjem, a najređe se takvi prodori čine prvom knjigom. Vujinović je dobrim delom u tome uspeo; stoga se i prihvatamo pomnijeg analiziranja "Knjige o radovanju". Prvi mogućni nesporazum u interpretiranju ovih proza kritičkim jezikom nastaje već oko njihovog zajedničkog imenitelja - naslova. Početna proza, naime, locirana je u selo Radovanje, te se i naslov lako, i olako, može tumačiti na ovoj ravni. Bila bi to dakle, knjiga o životu i smrti, zlu i dobru, u selu Radovanju, što apsolutno ne odgovara ni namerama piščevim, ni dimenzijama njegovog dela, niti istinski. Sedam Vujanovićevih proza smešteno je, zapravo, u sedam sela na obalama Jadra (Radovanje, Grkovci, Kurjak, Srbci, Lipljani, Zlobrđe, Bradić) a da sva ova prividno iscrpna, naglašena, precizna topografija nema suštinske, relevantne veze s idejnom, misaonom, umetničkom osnovom i istinama kakve je želeo da izrazi autor. Lokaliteti su za Vujanovića formalna ali i suštinska mogućnost da spoji blisko s dalekim, konkretno s apstraktnim, pojedinačno s opštim, doživljeno s fikcijom, omeđeno s univerzalnim. Oni su mu neophodno realističko polazište, zvuk domaćeg, znanog, mitskoverbalni znak za ono što duboko u narodu jeste, ali ne i krajnji cilj i konačno odredište. Na rasponu kakav objektivno postoji ako sedam jadarskih sela shvatimo kao to što ona jesu, ali i kao svojevrstan kosmos (ne gledaju slučajno jadarska deca s toliko upornosti i čežnje zvezdano nebo u duge, tople i gladne letnje noći), gradi Janko Vujinović svoj lelujni, bogati svet u kom se iz priče u priču, ali i iz rečenice u rečenicu, menja ugao gledanja, a samim tim i ugao pripovedanja. Surova i pitoma jadarska dolina za Vujinovića jeste univerzum. Začeci svega što može da proklija u ljudskom telu i ljudskom duhu nalaze se i u imenovanim i neimenovanim junacima ovih proza, da bi se, naravno, po svim pravilima široko shvaćenog realizma, razvilo u njima ono što jedino može da nikne na objektivnim (vremenskim, društvenim, prostornim) koordinatama datog podneblja. A niču beda, glad, bolesti, praznoverje, smrt, ali i lepota, poezija, čežnja, hrabrost, pomirenost sa svim uslovnostima i svim zakonitostima života, njegovog nastanka i prestanka. Vujinovićeve proze s dosta dobrih razloga možemo smatrati prozama folklornog tipa i u takvim okvirima analizirati kako njihove putanje tako i njihove domete, ali je, čini se, samo ovakav put ka razrešenju osnovnog problema (a trebalo bi da je on u objašnjavanju i otkrivanju vrednosti) jednostran i nedovoljan. Mada obimom mala, "Knjiga o radovanju" je odista i specifična riznica iz koje izranjaju raznovrsni oblici autentičnog narodnog života - običaji, verovanja, kao i njihovo jezičko opredmećivanje (izreke, poslovice, pesme). Ali ova natopljenost narodnim duhom i dahom samo je prirodna podloga na kojoj Vujanović nastoji da izgradi sopstvenu tvorevinu koja će biti njegov izraz i njegovo viđenje tog svekolikog narodnog bitisanja, pojedinačnog i kolektivnog, privremenog i trajnog, iskonskog ili manifestovanog svakodnevnim sitnicama. Autorova projekcija najčešće je vertikalna i nastoji da dosegne korene i uzroke određenih pojava, kolektivnog narodnog bića i njegove objektivnim i subjektivnim datostima oblikovane prirode, a ređe prati horizontalu svakodnevnice. Stoga se često stiče utisak da se u Vujanovićevim prozama skoro ništa ne događa, čak i kada je reč o najvitalnijim pitanjima ljudskog života (rođenje). Nedogađanje je smao još jedan od privida ove proze izazvanih pripovedačkim postupkom u najužem smislu, dakle, korišćenjem jezika. Ono što se ne zbiva u radnji, tačnije, što se tobože ne zbiva, događa se u jeziku, u činu govorenja, u gomilanju reči, u poigravanju jezičkim pravilima, ispitivanju njihove često neubedljive logike. Postupajući dosledno po izreci da pravila i postoje zato da bismo ih kršili, pisac razara ustaljene govorne strukture na način koji će mnogim jezičkim čistuncima da zasmeta, ali ih razara tako uporno, dosledno, samouvereno, i uvek po nekim svojim novim pravilima kojih se zatim drži, da umesto haosa dobijamo sistem, a umesto ruševine novu građevinu. Vujinovićev pridev redovno stoji iza imenice, njegovi glagoli često su na kraju i obično se gomilaju iako im je značenje isto ili slično; dugim rečenicama on menja pravac i smer bez vidnih gramatičkih obeležja, a subjekti se nenajavljeno smenjuju i gube da bi ustupili mesto bezličnim konstrukcijama kakvima autor najčešće izražava opšta osećanja ili kolektivna iskustva dajući iskazu ton univerzalnosti. Vujinovićev stil pruža istovremeno dva suprotna utiska: onaj o zgusnutosti, jezgrovitosti, opterećenosti iskaza značenjem koje se preliva iz reči i iza njihovih brana, i drugi, o bogatstvu jezika, elokventnosti pisca, čak o primatu znakova nad označenim, leksike nad sadržajem. Vujinovićevo bavljenje jezikom, nasleđeno donekle iz njegove pesničke faze, može da usmeri onoga ko razmišlja o ovim prozama na analiziranje koje bi bilo prevashodno lingvističkog ili stilističkog karaktera. Ne mislimo da i takav ugao razmatranja ne bi doprineo osvetljavanju ovih proza, njihovog smisla i značenja, pa i njihovog kvaliteta. Bitnu odliku ne samo stila već svega u "Knjizi o radovanju" sadržanog svakako čini gotovo barokna, razgranata, zvučna, poetizovana, napeta Vujinovićeva rečenica uvek povišenog tona, uzdignute temperature, grcava, temperamentna, nezadrživa... Iz nje ne izvire samo piščevo poverenje u jezik, u reč, u moć govora već i njegova najčešća gorka i opora misaonost, pogled na svet, životno i književno iskustvo njegovo. Možda je još malo napora na građenju kompozicija nedostajalo pa da se "Knjiga o radovanju" doima kao celina od sedam koncentričnih krugova. Prvi izvire iz dubine, sa samoga početka, kazujući šta je za seljane Radovanja značila muzika ("Muzika"), i ponire u nesvesne, pradavne korene ljudskog zanosa koji budi zvuk, ritam, pokret njima izazvan. Komponujući ovu prozu poput skale, niza tonova u okviru jedne oktave, autor i sam podleže izvesnoj očaranosti pravilnošću muzičkih zakona i podvrgava svoju prozu, tempom i postepenim ubrzavanjem ritma, povišavanjem govorne temperature, pravilima muzičkog izraza. U drugoj prozi ("Kako se u Grkovcima ljudi željno rađaju") uveden je u pripovedački svet i jedan od, uslovno rečeno, junaka ove knjige. Pre, njenih anti-junaka. Neko ko će najčešće biti objekat i na kom će se češće reflektovati život kao slučajnost, patnja, bol, no što će on taj život intenzivno d aživi svojom voljom i svojom svešću. Povest o detinjem rađanju više je razmišljanje nego zbivanje, svest o beskonačnosti života u kojoj je svako pojedinačno biće i nesagledivo značajno i sasvim beznačajno za konačan poredak stvari, ukoliko bilo šta konačno uopšte postoji. Mudrost rađanja, ali i izvesna slepa slučajnost koja ga prati, relativnost njenog značaja u širim razmerama, ali i apsolutna važnost za onaj najuži krug ljudi očekuju novi život, u središtu su razmišljanja, opisa, govora, i nimalo na otuđen, apstraktan način, već prirodno, gotovo stihijno, elementarno, onako kako o životu mogu da misle oni koji ga danonoćno gledaju i pamte u svim njegovim vidovima, u stalnoj vezi s zemljom, sa plodovima, razmnožavanjem, bujanjem i truljenjem. U trećem krugu težište pripovedanja prenosi se na bolest dečakovu i junak postaje (tačnije ostaje) i dalje predmet u hirovitim rukama sudbine, vraxbina, patnje koja dolazi neopravdano, ispaštanja bez greha. Najupečatljivija fantastična slika u knjizi nalazi se u ovoj pripovesti ("Pokrštavanje"), a ova je slika i nešto što će se pamtiti u jednom vrednom izboru novije srpske proze s motivima fantastike. Mislimo na scenu kojoj je autor dao podnaslov "Junak o kantarskoj kuki", i u kojoj se pripoveda kako je dečak, meren u toku vraxbina na kantaru, u jednom trenutku izgubio težinu da bi je, s vraćanjem života u izmoždenom telu, povratio nakon volšebnog pokrštavanja, ili uprkos njemu. Mada Vujinović ni za trenutak ne napušta poetsku tenziju u pripovedanju, peta pripovest, a prva u kojoj je junak-dečak i kakav-takav akter, jeste najpoetičnija celina u knjizi (Čudo u Ulpijani, trka za divljim jaganjcima, ili: žeđ dečaka spečenjaka"). U prvim dečakovim koracima ka ženskoj lepoti, koracima po cenu smrti, u teturanju iz inata, ljubavi, neshvatljive žudnje i neizvesnog ponosa, iskonskog nagona i paklene muke kojoj ne razume uzrok, pored konkretizovanja i iznad njega, paralelno s njim, struji jedna drukčija istina o životu kao lepoti, strasti, intuitivnoj telesnosti, lirskom zanosu, vaznesenju u kom se zaboravljaju i bol rađanja i sve druge boleštine, pa i sama neumitna smrt, a kamoli glad, beda, buve i prljave sobe, lajt-motiv siromaškog seljačkog života. "Posao za nedelju" je najkonkretnija povest o vremenu, društvenim prilikama i socijalnom statusu seljaka u određeno doba jadarske i, šire, naše stvarnosti. Ona je najviše angažovana u najširem smislu tog pojma - a prvi put se u njoj javlja nov junak, simbol jednog doba, proizvod jednog prelomnog vremena, ali samo kao suprotnost već znanim "junacima" - dečacima. Vreme otkupa, prodora novih društvenih odnosa, novog društveno-političkog sistema, nove države, doba seljačkog (ne)snalaženja, transformacije za seljake bitnih odnosa i pojmova, Vujinović nastoji da prikaže jednostavno (ali ne izbegavajući svu složenost problema koje je neobično svestan) i objektivno, bez patetike i crno-belih ploha i shema, s koliko je mogućno više opštih karakteristika, ali i pojedinačnih nijansi, i, iznad svega, u skladu sa sopstvenim stilom i težnjom da se zbivanja prozom opevaju. Krug se, kako se moglo i očekivati, zatvara jednom smrću ("Zvezdanovo njištanje i smrt Milutinova") u kojoj polifoni zbir monologa označava koliko raznovrsnost života samog, toliko i mnoštvo mogućnosti da se on shvati i prihvati kako bi se moglo "umreti čist i ne mučiti se pri tom". Struktura ove pripovesti je najsloženija, najambicioznije zamišljena i ostvarena, a u vezi s njom nameću nam se opet muzički termini (polifonija, kontrapunkt) kakvi nas vraćaju na početak knjige, na poistovećivanje ljudske nutrine s muzikom, jednim od najlepših kosmičkih čuda. Ako bismo kruto primenili izvesne realističke aksiome, autoru "Knjige o radovanju" morali bismo da zameramo ono što je zapravo suština njegovog postupka - insistiranje na ličnom viđenju svesno i namerno davanom dečaku - deci i uzimanom od njih nakon što s eono (viđenje života) kroz prizmu njihove nevine svesti prelomi, pojednostavi ali i oplemeni, često izokrene, ali u ponečem i obogati. Ko je pravo pripovedno lice, a ko aktivni učesnik u događajima, ko subjekt, a ko objekt životne igre, u krajnjoj konzekvenci po suštinske istine o tom životu nije bitno. Još je manje bitno čijoj su svesti primerene određene istine i može li ih ta svest (obično dečija) odista pretočiti u onakve formulacije kakve "Knjiga o radovanju" sadrži. Vujinović čvrsto veruje da svaki živi stvor dolazi do kompleksnih i opštevažećih spoznaja, makar i nesvesno i slučajno i neartikulisano, bez obzira na dob i znanje, i da nije piščeva uloga u tome da ih raspoređuje onima kojima po nekakvim tobože objektivnim, tipičnim merilima pripadaju, već da ih saopšti ne delići sebe od svojih junaka kao što ne može odoleti ni svoja iskustva od njihovih, pa ni svoju ljudsku sudbinu. Pisac kao da smatra da je njegovo da kazuje o jednom kolektivnom iskustvu i o jednom (bez obzira na stepen individualnosti) opštem shvatanju života kakvo nema svojih bogomdanih tumača. Sve što biva doživljeno, viđeno i čuveno, zapamćeno, postaje nekakvo zajedničko dobro (makar bilo i zlo i naopako) koje valja sačuvati u jeziku i izrazito njim i u njemu. Mnogo gorčine, muke, tegoba i nevolja, pamte Vujinovićevi junaci, a to što su i dok su još deca ne čuva ih ni od jednog jedinog teškog saznanja. Zašto, onda, ipak, "Knjiga o radovanju"? Ostaje, čini se, mogućnost da ovakav naslov znači odškrinuta vrata prema elementarnom životnom optimizmu, prema velelepnosti "zvučnog simfonijuma" koji preobražava umorne seljane u žive čigre, prema tajni postojanja koje je možda, veli pisac, "jedna puna i sasvim osmišljena svetlost", prema "nebesnom plavocrvenobelokrvavozelenom okeanu", prema ženskim rukama "daviteljkama-spasiteljkama"... Na raskolu između mračnih sila života i smrti s jedne, i poetičnosvetlih uskrsnuća u ljubavi, istini, dobroti, lepoti, s druge strane, na tom antipodnom kantaru o čijoj kuki vise svi živi ljudi, na kontrastiranju tih polarizovanih svetova koji se, možda, samo čudesnošću jezika mogu spojiti i dovesti u ravnotežu, Janko Vujinović temelji svoj prozni svet i stoga, barem za nas, nema kontradikcije između naslova i sadržaja ovih proza. "Knjiga o rađanju" karakteriše u kompozicijskom pogledu strukturisanje kakvo bismo mogli označiti mozaičnim. U prirodi, u svesti ljudi, pa i u egzistenciji naroda kao takvog, životni se sadržaji lome, cepaju, pretaču, razvijaju i menjaju, oblikuju iz bitnih i nevažnih detalja, svrstavaju svaki čas u drukčiji niz u kakvom nema pravih uzročno-posledičnih veza. Slika sveta čine detalji nalik na kamenčiće u velikom kaleidoskopu; raznolikost i živopisnost zavise od njihovog bogatstva i rasporeda. Mozaično pripovedanje, u praksi, ima svojih vrlina (neograničenu mogućnost asocijativnih kombinacija, veću slobodu u izboru i raspoređivanju građe, korišćenje epizoda koje u čvršćim strukturama ne bi imale svoju funkcijonalnost), ali i mana (svaki detalj može, a ne mora da bude deo takve strukture, više ili manje delova ne utiče na smisao i vrednost celine, pa je proizvoljnost bezgranična i sistematičnost postaje stvar ukusa, o kome, kažu, ne vredi raspravljati). Mozaik Janka Vujinovića, slučajno ili namereno - svejedno - deluje jednostavno, bez mnogo nijansi izuzev onih u jeziku, sveden samo na nekoliko ključnih elemenata u ljudskom postojanju. Povest ljudska, od rođenja do smrti, kratka je, škrta u svemu izuzev u rečima i nekim nedomišljenim slutnjama. Teško je reći kako se ova selektivnost u izboru životnih situacija odražava na vrednost knjige, jer besmislenost bi bilo nagađati kako bi knjiga izgledala da je drukčije komponovana i strukturisana. Odlučivanje za poetsku prozu kao žanr i postupak uslovilo je i izbor detalja za mozaik; povišen ton u kazivanju zahtevao je primeran sadržaj o kakvom se takvim tonom može, bez naglašenih disproporcija, govoriti. Naime, Vujanović ne poetizuje male teme kako se moglo očekivati, već svoje junake uzdiže do onih osećanja koja sama sobom postaju poetska (njegovi junaci osećaju vreme u njegovom filozofskom značenju - "Polako, stićeš do smrti.", njih prožima spoznaja o veličini života podarenog svakom i svemu što nastaje, raste, množi se i nestaje, i spoznaja o tajanstvenim, često iracionalnim putanjama tog života koja rađa legende, fantastična verovanja i održava drevne, mitske predstave o fenomenima prirode). Ogrubele nemaštinom i teškim radom, vučjim zakonima o održanju jačeg, duše seljana skrivaju i nežnost koju retko ispoljavaju, ali čija je vrednost tim veća i tananija. Pod plaštom zajedljivosti, zlovolje, pakosti, mržnje, egoizma, traje vitalnost, iskustvena mudrost, potiskivana osećajnost, specifični smisao za humor, privrženost precima i potomcima, imanju i zemlji od koje žive. Istorijski, društveni, prirodni i ljudski razlozi koji su ujedinjeni stvorili mentalitet i psihologiju, pamet i nevolju seljačku, stekli su se na stranicama "Knjige o radovanju" i pisac se, između više varijanti kako da ih izloži, objasni i klasifikuje, odlučio da ih opeva, dotakne, pomene, nasluti, ovlaš skicira, i ostavi s otvorenom mogućnošću za nadograđivanje i domišljanje. Stoga se "Knjiga o rađanju" Janka Vujinovića oseća kao otvoreno delo koje postoji po sopstvenim merilima i zakonitostima, ali, isto tako, i po meri našeg senzibiliteta i naše moći da piščeve poetske slike, metafore i simbole, prevedemo na jednostavniji jezik, na govor i našeg života. Letopis Matice srpske, Novi Sad, 10. 1979.  Petar Pijanović Pokušaj romana 1. Tradicija u savremenoj prozi Posve su različiti aspekti s kojih bi se moglo pristupiti tumačenju nove knjige Janka Vujinovića, ali se, za svrhu koja nas zanima, dosta pogodnim čini pristup čiji bi se smisao i funkcija mogli naći u razmatranju odnosa između teme ove proze i savremenog književnog trenutka. Na predloženoj analogiji ne insistira se slučajno: ona je zapravo pretpostavka interpretacije koja računa sa uvažavanjem književnoistorijskih činilaca u čijem se kontekstu jasnije nazire eventualni značaj knjige o kojoj je reč. Takav postupak podrazumeva uvođenje u razgovor pojma "tradicije", koju, bar u početku ovog osvrta, ne treba dovoditi u bližu vezu sa značenjem koje ovom pojmu daje T. S. Eliot, nego je treba razumeti kao deko ukupnog književnoistorijskog procesa u okviru kojeg pojedine teme traju i imaju određen kontinuitet u različitim književnim epohama. Sve to, razume se, nikako ne znači prihvatanje formalnih obrazaca odranije poznatih i korišćenih, nego stvaralački odnos prema pretpostavljenoj temi, čime se, konačno, i određuje mera umetničkog za svako pojedino delo. Ako se sve ovo shvati kao zamišljeni uvod u problematiku, koja bi svoje ishodište mogla naći i u književnoj teoriji, potrebno je sagledati u kojem stepenu ona korespondira sa pitanjima i odgonetkama koje treba potražiti u novoj Vujinovićevoj knjizi. Za svrhu o kojoj je ovde reč mogla bi biti podsticajna jedna napomena u poglavlju "Pokrštavanje", gde će pisac (komentator) opisujući sveštenika iz vremena drugog rata pripomenuti da je to "pohlepni a plašljivi čovek, kreštava glasa, koji i nema onaj stas i izgled i misao čuvara svojega stada kao što su to nekada u srpskoj realističkoj pripoveci, a i kasnije opisani imali sveštenici" (str. 36). Očigledno je dakle da medij čijim se posredstvom kazivanje strukturira ima svest o onom što je već označeno pojmom tradicije. U ovom slučaju reč je o pripovedaču (komentatoru) kojemu dosta specifična pozicija omogućuje da sudi ili, u najgorem slučaju, da stavlja u odnos istovetnu tematiku prema različitim stilskim formacijama, čime se otvara i pitanje odnosa Vujinovićeve proze spram tradicije na čijoj se osnovi i izgrađuje ta proza. Nije ovde od značaja samo činjenica koja bi govorila o svešteniku koji nema izgled šta ga je imao "čuvar svojega stada" u srpskoj realističkoj pripoveci, nego izgleda da je od veće važnosti okolnost da su u pitanju različiti prozni modeli pomoću kojih se ta slika ostvaruje. Razlika se dakle ne utvrđuje na nivou proste faktivnosti koliko u načinu na koji se slika (nekakve stvarnosti) preobražava u estetski relevantnu činjenicu. Poznavanje stilskog kompleksa svojstvenog srpskom realizmu, odnosno tradicije u širem smislu, jeste predtekst koji pripovedač uzima kao nešto prema čemu se određuje i njegovo kazivanje. To će mu omogućiti da izgradi model pripovedanja koji će u sebi sadržavati elemente ranije upotrebljavane tehnike, ali, u isto vreme, i nov prozni prosede. Upravo ta sinteza svedoči o prisustvu tradicijskog (ne tradicionalnog) nasleđa u meri koja ne dovodi u pitanje jedno novo viđenje problema koje su svojedobno na drugačiji način opservirali srpski realisti. NJihova slika srpskog sela nužno je morala biti drugačija: ona je izražavala jednu drugačiju stvarnost, a što je još važnije ta je proza nastajala u okrilju tada veoma siromašne književne tradicije. ^injenica da se Vujinovićeva proza javlja u znatno izmenjenom vremenskom i literarnom kontekstu, dakako, ne mora biti čak ni u posrednoj vezi sa njenom umetničkom vrednošću, ali može ili bi trebalo da je pretpostavka jednog novog piščevog odnosa prema zbilji koju pokušava književno transponovati. Ovo uslovljavanje nalazi svoj smisao u tvrdnji da bi eventualno vraćanje ranije ustanovljenom i "istrošenom" književnom kanonu moglo imati negativan efekat, jer bi se u tom slučaju pokazalo da korišćeni postupak, recimo, nije saobražen zahtevu jednog novog sadržaja (stvarnosti), odnosno estetskom idealu modernog čoveka. Vujinoviće je radeći na svojoj knjizi svakako morao računati sa ovom okolnošću što bi se moglo posvedočiti i proznim fragmentom koji je već citiran. Međutim, taj fragment, tek, eksplicite upućuje na takav zaključak, dok bi jedino podrobnije bavljenje tekstom moglo ukinuti ili osnažiti takvu pretpostavku. Zato se i čini potrebnim ustanoviti na koji način "Knjiga o Radovanju" funkcioniše kao umetnički tekst, odnosno u kojim njegovim svojstvima se mogu naći opravdanja za tvrdnju da upotrebljeni postupak sadrži u sebi odlike realističkog pripovedanja koje je nadgrađeno i osavremenjeno mogućnostima modernijeg oblikovanja književne materije. 2. Zbirka pripovedaka ili romana? Vujinovićevu knjigu čini sedam pripovednih celina (poglavlja) koje se nalaze u međusobnoj zavisnosti. Stepen te zavisnosti, kada je reč o različitim poglavljima, nije međutim isti. Ako se, recimo, u toj funkciji posmatra prva pripovedna celina, pokazuje se da je ona neka vrsta preludija (naslov - "Muzika"), odnosno njena se svrhovitost prevashodno u tome ispoljava. Konačno, "Muzika" je zamišljena i ostvarena kao neka vrsta kontrapunkta, kao pulsiranje života u vremenu u kojem je smrt obična i surova istina o svakodnevlju. Ako bi se, opet, tražila kompozicijska celovitost na nivou ukupnog teksta što čini "Knjigu o Radovanju", pokazalo bi se da "Muzika" remeti tu zamišljenu celovitost. Ovom napomenom, međutim, problem o kojem je reč nije apsolviran nego tek otvoren, a on će se podrobnije sagledati kroz pokušaj da se Vujinovićeva proza žanrovski imenuje. Može se, naime, učiniti da bi i poglavlja u "Knjizi o Radovanju" mogla tvoriti zasebne kompozicijske jedinice u - sebe zatvorene, pa zato i tvrdnja da one čine posebne pripovetke ne bi trebalo da izgleda nelogičnom. Međutim, ni ovakva pretpostavka ne nalazi se u odnosu isključivosti prema tvrdnji po kojoj te iste pripovedne celine treva shvatiti kao kompozicijske jedinice nad/sistema u okviru kojeg se njihovo značenje još više razuđuje. Ovakav način strukturiranja proznog tkiva čini još složenijim pitanje žanrovskog određenja Vujinovićeve proze. Imajući dakle u vidu mogućnost d apoglavlja u ovoj prozi poseduju mere zaokruženosti i dovršenosti, treba ipak računati sa okolnošću da njihova realtivna samostalnost, a posebno odnos prema celini teksta upućuju na zaključak da je pre u pitanju pokušaj romana. Kažemo pokušaj zato što roman podrazumeva složenije tekstovne veze i odnose, dakle onu slojevitost koja u Vujinovićevoj knjizi nije u dovoljnoj meri ostvarena. 3. Epski okvir / lirske slike Ovakva tvrdnja kao da implicira jedno drugo pitanje; naime, da li bi, recimo, pretpostavljena fabularna slojevitost u svemu odgovarala osnovnoj stvaralačkoj koncepciji "Knjige o Radovanju"? Odgovor na ovo pitanje biće, po svojoj prilici, odričan, jer bi teško bilo izmiriti razuđeno fabuliranje i lirizam koji je naglašeno prisutan u ovoj prozi. Upravo to lirsko jezgro jeste onaj kvalitet koji ima određenu (vrednosnu) prevagu u odnosu na ostala svojstva Vujinovićevog pripovedanja. Lirska slika se stvara na podlozi koja samo prividno ima epsku dimenziju. Naime, ta slika figurira na podlozi koja je prepoznatljiva i pomoću koj episac otkriva Radovanje i jadarski kraj, odnosno tamošnje ljude i njihov tegoban život u vremenima kada se istorija znala poigrati čovekom. Zato i treba pomenuti da Vujinović ljudsku jedinku posmatra dosta neobično pa se, sa tih razloga, valjda, neke stranice doimaju kao minijaturne raspre iz antropologije, mitologije, religije, istorije i drugih oblasti pomoću kojih se ako ne odgoneta onda bar naslućuje odgovor na pitanje - šta je ^ovek. Autor "Knjige o Radovanju", ipak, nije pisac koji se upušta u dubinsko i analitičko bavljenje određenim problemom. Pre bi se moglo reći da ga on intuitivno sluti i fiksira. Vujinović nije stvaralac epskog daha, njemu je dakle epski okvir, tek, potrebno sredstvo da bi na lirski način izrazio svoje viđenje mučnog čovekovog putešestvija kroz Vreme u nigdinu. Upravo tako on i završava "Knjigu o Radovanju": "Na jednom krilu jutra doleteo je dan u Bradište, i na Bradištane, ljude o kojima je, čoveče, reč. A na drugom, slabašnom kriocu te nebesne ptice slepog miša, žutog leptira, njiska Zvezdanovog, ptice-lastavice koja je predsjkazivala blagu jesenju kišu, odletela je starčeva, Milutinova, duša, smirena i jutarnja, i ponovo mlada, koliko je mlad ali i zreo ovaj dan, koji, evo, sada, meni i Tebi osviće." (str. 115) Po navedenim odlikama, kao i pokušaju da se proza o kojoj je reč strukturira ponešto osavremenjenim postupkom, Vujinović se razlikuje od autora čija su književna dela okrenuta temama koje opservira i pisac "Knjige o Radovanju". Ovo utoliko pre kad se zna da se život na selu u našoj književnosti, danas posebno, sve ređe koristi kao motivska građa za literarna ostvarenja pa je savremeni čitalac uglavnom u prilici da u svesti pomenutu problematiku dovodi u vezu sa srpskom realističkom prozom. Estetskom idealu čoveka modernog senzibiliteta ta proza, čije se određene vrednosti i danas ne spore, ne pruža pri čitanju ona zadovoljstva koja je svojedobno osećao nekadašnji čitalac. Ovo ne mora da znači da su pojedine teme izgubile književnu aktuelnost nego da te teme u ovom vremenu traže drugačiju obradu. 4. Forma kao izazov Izvesno je da je i pisac "Knjige o Radovanju" svestan te okolnosti, inače bi i njegova proza "mirisala" na stare književne kalupe. Ne može se, opet, poreći d aje ona izvan tradicije, ali je njena veza sa nasleđem pisane reči tačka od koje se polazi a ne u kojoj se staje. Taj "prelazak" očituje se i u izgradnji manjih semantičkih jedinica, a delimično i na nivou ukupnog teksta. Potrebno je pri tom istaći da Vujinović traži nove mogućnosti u - jeziku. On svoje pripovedanje upravo osvežava neobičnim izražajnim obrascima dovodeći pojedine reči (uglavnom odredbene) u nov kontekst praveći tako dosta zanimljive i funkcionalne značenjsko-zvučne sklopove. Podrobnije bavljenje mikrostrukturom "Knjige o Radovanju" pokazalo bi da Vujinović pokušava izgraditi dinamičnu sliku života. Otud je njegova rečenica napregnuta i impulsivna, ali ponekad kruta i nedovoljno elastična. Zato se na pojedinim mestima i oseti da ritmički tok rečenice ili raspored njenih delova na odgovarajući način ne uobličava određenu misao. I pored toga, moglo bi se reći da jezik nije slabija strana Vujinovićevog postupka. naprotiv, upravo je on sredstvo kojim se ostvaruje zavidan nivo pripovedanja na onim stranicama čija misaonost naročito ne zadovoljava, ali ipak već eiskustvo će ovom autorui omogućiti da svoje pripovedanje učini još veštijim i uverljivijim. Nešto slično bi se moglo reći i za način na koji se strukturira tekst u celini. Očigledno je da Vujinović koristi mogućnosti klasične prozne tehnike, ali u isto vreme nastoji da upotrebi formalni obrazac kojim se želi "neutralisati" takav utisak. U tom smislu potrebno je istaći činjenicu d apisac segmentira veće prozne celine što strukturu čini mozaičnom i lakše čitljivom. Autor se odriče usluga i prednosti koje pruža slojevito fabuliranje, ali je to nadomešteno lirskim digresijama koje su često osmišljene refleksijom o esencijalnim pitanjima čovekovog tegobnog bitisanja. Takav odnos prema problematici kojom se bavi omogućava Vujinoviću da odabranoj temi da univerzalne odrednice u kojima se prepoznaje autentičan pripovedačev glas i onda kada to promišljanje ne deluje odveć zanimljivo i učeno. Ali, makar da je tako, to promišljanje nije izraz nikakve knjiškosti već stava čiji je izvor u duhovnim prostorima pripovedača i likova, što, svakako, doprinosi autentičnosti kazivanja. 5. Dva pripovedačka glasa Pripovedanje je u "Knjizi o Radovanju" ostvareno kroz priču koja se posreduje na dvojak način. U prvom planu je glas tzv. pouzdanog naratora čija je funkcija u "objektivnom" prenošenju određenih fakata i utisaka, dok drugi glas takođe pripada pripovedaču ali sa nešto drugačijom ulogom. Taj bi se narator u nedostaku boljeg termina mogao označiti kao komentator. najveći deo teksta koji se nalazi u zagradama mogao bi se upravo njemu pripisati, a odlikuje se po tome što se kroz njega komentator iskazuje ne kao medij-pripovedač već kao neko ko je u odnosu na glavnog pripovedača još "dalje" od događaja prema kojima često zadržava kritičku distancu. Takvo pripovedanje teče na dva plana ali se u pojedinim situacijama zamenjuje dugim i dosta funkcionalnim monološkim iskazima (npr. predsmrtna ispovest starca Milutina). Uz postojanje pomenutih pripovednih tokova kazivanje se upotpunjuje uvođenjem u priču neobičnih tipova proznog iskaza što se obično postiže na nivou fragmenta. Različitost tipova pripovedanja moglo bi se veoma lako dokazati čak i površnim uvidom i poređenjem kompozicijskih jedinica kao što su "Ispljuvak sa svetlim vlaknom u sredini", "O konju, oračima i đavolu" i "Procvetala cevanica u pepelu". U prvom proznom fragmentu, frazom koja nije književna već stručnomedicinska, opisuje se priroda astme, u drugom je reč o kombinovanju monološkog kazivanja sa glasom pripovedača i komentatora, dok je treći, opet, neka vrsta stihovane molitve/razgovora. Ovo raznovrsje u pričanju čini književno preoblikovanu stvarnost zanimljivijom, ali u svim prilikama ne pokazuje istu umetničku svrhovitost. 6. Mit i ironija Posebna značajka Vujinovićeve "Knjige o Radovanju" u tome je što ona savremenom čitaocu na dosta uverljiv način predstavlja čoveka čija je svest formirana pod uticajem zbilje senčene mitom i legendom. Upravo ova okolnost objašnjava i motiviše u toj prozi prisustvo elemenata fantastike koja nije plod nikakve konstrukcije već jedan od oblika ispoljavanja stvarnosti i svakodnevice. Kad se ovo ima na umu nije teško objasniti smisao utiska da bi se o pojedinim fragmentima Vujinovićeve proze moglo govoriti kao o modernoj bajci. Međutim, nasuprot tome utisku "Knjiga o Radovanju" sadrži i sasvim drugačije značenjske nijanse. O tome posebno svedoči poglavlje "Posao za nedelju" u kojem pripovedač zauzima kritičkoironijsku distancu prema nekim pojavama naše poratne stvarnosti. Vujinovićevo je zanimanje usredsređeno na čoveka, pojedinca koji se stavlja u odnos spram istorije, a ona je u odnosu na individualne sudbine nekako u drugom planu. Istorija je tu dakle samo predtekst potreban da bi se skicirao odnos čoveka i njegov egzistencijalni nemir prema određenim društvenim menama čime on pokušava ispoljiti svoje mesto i ulogu u Vremenu. Ova problematika u "Knjizi o Radovanju" ostala je nedovoljno razvijena, odnosno njeno domišljanje nužno je podrazumevalo razuđeniju tvorevinu u kojoj bi tek naznačena pitanja našli i odgovarajući misaoni adekvat ali pod uslovom da ne bude oštećeno lirsko jezgro teksta. Međutim, pisac Vujinovićevog iskustva teško da je i mogao ostvariti više od onog što je inače postignuto. Ako pomenutim zahtevima i nije udovoljeno u svemu, potrebno je istaći da ova proza pokazuje određena svojstva koja svedoče da je Vujinović pisac zavidne opservacije, te da se u pojedinim fragmentima potvrđuje kao autor koji klasičan prozni iskaz dokida u pripovedanju sa često prisutnom lirskom slikom ostvarenom dosta zanimljivim jezičkim sklopovima, čime se ujedno potvrđuje pesnik u proznom piscu. U tom kontekstu treba i razumeti prethodno izrečena kritička zapažanja čiji je smisao u pretpostavci da će tek veće književno iskustvo omogućiti Vujinoviću da stvori složenija i značenjem bogatija prozna dela. Zasad je izvesno da "Knjiga o Radovanju" daje povod za takav zaključak. "Vidik", Split, br. 6, 1981.  Izvodi iz recenzija Radojica Tautović Urbani svet se smatrao vlastitim krugom moderne književnosti. Pri tom su neki naši pisci dočaravali ovaj svet kao Brodvej, ako ne i kao Kosmopolis. na taj način, oni su ga otuđivali od našeg tla, pa i od naše "književne njive". Reagujući na ovakvo otuđenje koje je literaturu vuklo u svojevrsni vakuum, prozaisti i pesnici počeli su da se vraćaju u selo, da bi u njemu našli prisniju, inspirativniju građu. Knjiga Janka Vujinovića obeležavala bi jedan osoben korak na putu ocrtanog vraćanja… …Dok zaseca u seoski prostor, istorijsko vreme otkriva seljačku egzistenciju, a u krajnjoj liniji i ljudsku prirodu. Tamo negde gde ta egzistencija i ta priroda obrazuju "šav", ovo vreme obelodanjuje jednu bedu koja je bila tako dugotrajna, da je izgledala trajna ili "večna". Pošto je prisiljavala čoveka na neprestani rad, ista beda je razlikovala samo zdrave i mrtve: ona nije podnosila bolesne. Pisac ističe da ova nemilosrdna beda nije štedela ni decu. U tom pogledu Vujinović bi bio bliži Dostojevskom, negoli nekim "dečjim" pesnicima koji detinjstvo slikaju kao čisto, blaženu igru… U tom svojstvu, tvorac "Knjige o Radovanju" kao da reafirmiše našu seosku pripovetku (koju je između dva rata pokušavao da obnovi poluzaboravljeni Dušan Radić). Ipak, Vujinovićeva naracija odudara od pomenute pripovetke, kao što se udaljuje i od posleratne "urbane" proze,. Za razliku od Glišića i Veselinovića, pisac ove knjige nadahnut je izvesnom samosvojnom filozofijom koja nalazi ritam u književnoj reči, a pre svega u toku vremena i biću sveta, gde mu se egzistencijalna "muzika" ukazuje kao "čujno-tajno-trajni kosmički simfonijum". Ne ulazeći u pretres ove inspirativne, originalne filozofije, sada treba zaključiti da ona može dati jednu opštiju dimenziju slici sela i seljaka. U toj dimenziji, naime, Vujinovićev seljak ocrtava se kao čovek koji se kreće u ritmu istorije i prirode. Borba, Beograd, 15. 09. 1980.  Cedomir Brašanac Janko Vujinović piše prozu poetsku i punu imaginacije, gotovo prozu snova: ta sećanja i prisećanja, selektivno, izdvajaju za čitaoce samo ono što je bilo suština, esencija esencije. Tako se bar meni čini dok čitam ovu pitku knjigu, dublju nego što izgleda dok prelećemo njene redove. Gorčina, kao talog, postoji tu pritajena, dole, ispod - treba se samo malo nagnuti nad dubinom tih života toliko lišenih lagodnosti i spoljne lepote… Rad, Beograd, broj 7, 6. 07. 1979.  Dimitrije Mašanović Novo prozno delo Janka Vujinovića "Knjiga o Radovanju", koje čini tematsku i formalno-strukturalnu celinu od sedam proza nejednake dužine ("Muzika", "Kako se u Grkovcima ljudi željno rađaju", "Dva starca, Zena Rodilja i Muško Rođeno Pokrštavanje", "^udo u Ulpijani, trka za divljim jaganjcima, ili: Žeđ Dečaka spečenjaka", "Posao za nedelju", "Zvezdano njištanje i Smrt Milutinova"), predstavlja originalnu umetničku pojavu u svakom pogledu, a ovog mladog pisca, nesumnjivo, svrstava među najdarovitije stvaraoce mlađe književne generacije koji na umetnički produbljen i moderan način neguju rustikalnu temu, inspirišući se na autentičnim izvorima življenja i jezika… …Mnogi dragoceni podaci o duhovnoj i materijalnoj kulturi jednog osobenog ljudskog miljea - sela Radovanja: folklor, običaji, verovanja i mitovi, ovde su vešto i prirodno upredeni u jednu poetsku viziju intenzivnog doživljaja autentičnog detinjstva, u kome se otkrivaju tajne i čuda egzistencije: rađanja i smrti, idile i tragedije, ekstaze i lepote… …."Knjiga o Radovanju" donosi interesantne inovacije i na formalno-strukturalnom planui, u organizovanju i komponovanju pojedinih proznih struktura, a nadasve u jednoj jezički svežoj i razuđenoj stilizaciji, bogatoj koloritom i zvukom umetnički transponovane izvorne narodne reči. Raznovrsne stilske varijacije, bogati nizovi reči, sveže metafore i simboli, s mestimično karakterističnim variranjima, podjednaka prijemčivost za zvučnu i plastičnu komponentu izraza, uvek su ovde u funkciji jedne osobene poetske vizije, okrenute autentičnom životu, vitalističke i optimističke, a izvor im je u autentičnom narodnom osećanju jezika i narodnom duhovnom biću… "Venac", Gornji Milanovac, br. 11, 11. 1979.  Predrag Protić …I kod Janka Vujinovića postoji jedan spoj između tragičnog i lirskog i jedna protivurečnost između onoga što je večno i onoga što je prolazno. Jedno od osnovnih raspoloženja koje imaju junaci Janka Vujinovića jeste izvestan skepticizam prema smislu života i življenja. U isti mah jedan od osnovnih strahova koji opterećuje ličnosti u pričama ovoga pripovedača jeste dosta intenzivan strah od smrti… Savremenik, Beograd, br. 1-2, 1980.  Srba Ignjatović … Počev od naslova, a potom i sledstveno tematskom sloju, Vujinovićeva knjiga začinje jednu značenjsku dvosmislicu koju nije teško razrešiti, ali se ona, zbog toga, po knjigu i naratorov postupak ne čini manje bitnom. Naime, niz valjanih sklopoiva i jezičkih obrta, pažljivo, gotovo minuciozno oblikovan tok kazivanja što objedinjava svih sedam priča te knjige, zaista se otvara u znaku radosti, radovanja, povišenog, himničnog doživljaja prisutnog u narativnom jeziku… … Reč je, pre, o trajnom saodnosu rođenja i smrti, radosti i žalosti, jednostavnoj harmonizaciji simbolizovanoj i ovde "izvedenoj" na primerima "povesno najprirodnijeg" načina života: seoskog. Ta jednostavna a prastara opozicija utkana je u sav "vez" probranih leksičkih oblika, u ritmički vođenu sintaksu i slikovito-melodioznu, ukupnu jezičku igru. … Sve to, u pričama "Kako se u Grukovcima ljudi željno rađaju", "Pokrštavanje" kao i "Dva starca, žena rodilja i muško rođeno", osnaženo je i udelom mitskih (mitopoetskih) slika. U njihovom oblikovanju učestvuje, recimo, i parafraziranje pojedinih gatanja, prizivanje "noćnih radnji" i jezičko rasejavanje danje svetlosti koja ne deformiše zbivanje već ga izoštrava. I samo zbivanje, satkano iz niza sekvenci i njihovih izmena, ima u sebi nešto od ritualne usporenosti, prizivanja i magičnog imenovanja stvari…. … Orijentacija na preplet, korelativiranje proznog i poetskog pripada onim nastojanjima čiji je "rodonačelnik", u određenom smislu i u svojim ranim knjigama, Vidosav Stevanović. Zato je neophodno da se odmah naglasi: Vujinović nije tek sledbenik i umnožavalac dosegnutog nego autor s vlastitim umećem i prepoznatljivošću. Njegov postupak ne korespondira sa omeđenim već širim iskustvima moderne naracije a autentičnost jezičke stilizacije je neosporna. Politika, Beograd, 19. 04. 1980.  Dragan Simović … Ono što Janka Vujinovića karakteriše i izdvaja kao pripovedača samosvojne vokacije u savremenim našim proznim tokovima, to je zgusnuto slikovito pripovedanje, ironičan odnos prema nevolji, patnji i tragediji, pre svega svojoj, ličnoj, kao i preplitanje mnoštva ljudskih sudbina u tekstualnoj ravni… Sažimanje fabularnog i narativnog unutar ove prozne zaokruženosti ide dotle da se ponekad u jednoj jedinoj rečenici reflektuje tragedija dvaju ili više "perifernih" likova, čije se sudbine prepliću ili uslovljavaju. Stoga se Knjiga o radovanju doživljava i kao celina a i fragmentarno, odnosno kao knjiga sazdana od više manjih delova-celina. Književna reč, Broj 18, Beograd, 10. 09. 1979.  Aleksandar Jovanović Janko Vujinović nije podlegao jezičkom izobilju zbog svoje nesposobnosti da vlada jezikom. Naprotiv, kad hoće, on se izražava vrlo sažeto ili pribegava veoma uspešnoj karakterizaciji likova (Miroslavljev izborni govor). Očito da je piscu bilo stalo do naglašene melodijske linije sopstvenog pripovedanja… … Na osnovu dosad izrečenog, moglo bi se zaključiti da je Knjiga o Radovanju od onih koje prevashodno tumače svet sa socijalnog stanovišta. Međutim, takav utisak bi najvećim delom bio pogrešan… … Jer, to je knjiga o Dečaku, na neki način glavnom junaku, koji se pojavljuje u svih sedam celina (u jednoj tek u poslednjoj rečenici), o njegovim uspomenama, detinjstvu, majci, bolestima, selu i seoskim običajima. I kad se govori o licu i naličju folklornog vremena, o posleratnoj izgradnji itd., tu doista nije reč o društvenim činjenicama nego najpre o psihičkim, o Dečakovoj svesti i prelamanju svih tih događaja u njoj. Prelamanju obojenom ironijom i nostalgijom, kao i privremenim distanciranjem pripovedača od Dečaka… … Sve je to uslovilo osobenu vezu između sedam tematskih delova u ovoj knjizi: čitalac bi bio u nedoumici kada bi morao ovo delo da odredi kao roman ili zbirku pripovedaka. Jer, u svim celinama susrećemo iste likove, Dečaka i članove njegove porodice… Književna kritika, Br. 5, Beograd, 1980.  Ljubomir Ćorilić …. U prvi mah učini se da je Vujinović opredeljen za poetizaciju fantastičnog, da se poigrava jezikom i prostorom koji slika, i likovima, i vremenom koje u ovoj prozi ima posebne "dimenzije". Međutim, to je samo prividna stilska varka za čitaoce. Pripovedač ne misli da je poetska imaginacija jedina u funkciji proze, mada je posebno naglašava. Njoj uz rame stavlja i druge elemente, a pre svih - činjenice stvarnosti. U ovom postupku samo su izbegnuta tumačenja stvarnosti, što je odlika čistog realističkog stila, pa se otuda javlja privid da Vujinović na površinu stavlja poetsku fantastiku i njoj podređuje ostalo. A istina je u prepletu sredstava iskaza, u posebnoj stilskoj obradi. Vujinović ostvaruje zanimljivo realno tkanje u kome se skladno podudaraju imaginativni i pomalo hroničarski rakursi. Na podjednakom su odstojanju i život od proze, i proza od fantastike - što pripovetkama obezbeđuje draž umetnosti… … Mlađa srpska pripovetka dobija u Janku Vujinoviću autora značajnijeg formata, pa će sigurno uslediti i opsežnije analize njegovog proznog postupka. Brazde, Bijeljina, Br. 24, 25. 05. 1980.  Čedomir Mirković ... Pozvali su me da (14. juna) u Domu kulture u Loznici učestvujem (zajedno sa Desankom Maksimović) u promociji Knjige o Radovanju Janka Vujinovića (koju je objavilo beogradsko "Slovo ljubve"). … Mada retko putujem na književne večeri, pristao sam da govorim o Vujinoviću. Obradovalo me što se u autorovom rodnom gradu obeležava objavljivanje nove knjige; koliko zna, - takav odnos zavičaja kod nas je pre izuzetak, nego pravilo... … Govorio sam: o tematskoj obuhvatnosti knjige; o detinjstvu kao inspiraciji i podsticaju; o "stvarnosnoj" podlozi i književnoj projekciji neposrednog iskustva; o odnosu prema najplodnijim tokovima naše današnje proze; o osećanju sveta i o aromi podneblja; a zanimljivoj kompoziciji koja pripovetke objedinjuje u celinu blisku romansijerskoj; o specifičnom jezičkom sloju, koji sam, radi ilustrovanja, poredio sa jezikom iz proze Momčila Nastasijevića, i o probranoj leksici posebno: o vezi između ove Vujinovićeve knjige i prethodne (pesničke) Mukla raspuklina; o širokoj (i možda nedovoljno omeđenoj) sadržinskoj obuhvatnosti, iz koje će se, verovatno, usmeriti budući prozni projekti, itd. Savremenik, Beograd, Broj 8-9, 1979.  J. Vukanović ... Zemlja koja rađa i uzima, kojoj poklanjamo svoje vrijeme, snagu i strpljenje jeste tematski kompleks sve knjige. Njena djeca, žgoljava, neuhranjena i uvijek začuđena, pokušavaju da izvuku svu mudrost njenog roda, (kao ona iz "Zlobrđa"), ili su, kao ona iz poduže priče: "Pokrštavanje", neotporni da odole silovitosti prirode, ostajala tragično demantovana od života... ... U Vujinovićevoj prozi živi samo nekoliko likova, ali je zato dijalog među njima polifonijsko svjedočenje s našim traumama, neizvjesnosti dokazivanju i nadanju. ... Njegova rečenica komponovana je tako da svojom ritmičkom strukturom dosljedno ukazuje na čovjekovu dinamičnu, vrtoglavu odiseju krzo sužene okvire prostora i vremena. Stanje u prirodi najčešće su zajednički imenitelj sudbinama u ovoj knjizi. Sve je obuhvaćeno likovnim širokim tonalitetom koji nam pomaže da u opštem pejzažu siromaštva i nemira naslutimo ishod priče... Ovdje, Podgorica, maj 1981.  Ivan Šop … Pripovetka Janka Vujanovića već na prvi pogled plene jezičkim bogatstvom. Pisac je odbacio klišetirani, konfekcijski jezik svakodnevice, nastojeći da ostvari komunikaciju s čitaocem na drukčijem jezičkom nivou, budeći zapretenu poetičnost jezika. Toga radi, on je bitno proširio leksičku osnovu svoga kazivanja, a eskperimentisao je i sa sintaksom, gradeći rečenice neobične melodije i arhitekture… … Polazeći od folklornog tkanja, u kome se sluti i otkriva jedna mitska dimenzija čovekove sudbine, pisac je tragao za različitim aspektima ljudskog trajanja i postojanja, otkrivao tragizam u životima svojih junaka, ali istovremeno i jedno osećanje nadmoćnosti nad svim nedaćama koje ih prate. To humano jezgro, takva mudrost i iskustvena filozofija otkriva se u ovim pripovetkama kroz gorko radovanje, kroz celovitu sliku života koji je i veseo i tužan, opojan i bolan, ukratko - koji je takav kakav je... Promocija knjige u Biblioteci na Banovom brdu, 15.9.1979.  Milosav Slavko Pešić … Prozni rukopis Janka Vujinovića Knjiga o radovanju treba, pre svega, u jednom prirodnom sledu, posmatrati kao izvorište lepe, neobične, sveže, retke, slikovite reči, probrane a nenametljive, čiste reči, reči koja, svojim prisustvom u tečnom pripovedanju, žubori poput planinskog potoka koji se, s poverenim hukom, stropoštava niz litice svakodnevnog, a ipak, običnom čitaocu, taj krajolik je dalek i tek nekim, zapretanim, sećanjem što, pokadšto, potaknuto izvire - prepoznatljiv. U času kada ga se čitalac seća, izazvan dodirom sa tom prelepom i bogatom rečju, koja, sada, kod Janka Vujinovića, ima mnogoznačni i višestruki odjek, taj krajolik, seoski, povučen, zabit, mek i surov istovremeno ali, svagda, privlačan, stiče, prelamajući se kroz čitaočevo sećanje, novu boju i rasprskava u nebrojene slike... … Proza Janka Vujinovića je manje informativna (i time se odvaja od sebe) a više naginje lirskom iskazu pa tako, donekle, produžava autorovu prvu knjigu (Mukla raspuklina, "Bagdala", Kruševac, 1973) koja je, uistinu, pesnička ali u znatnom skladu i srodstvu sa ovom, proznom, a upravo zbog svoje naglašene lirske note kojom prestaje obična, prozna, svakodnevna informacija i oblikuje poetska komunikacija. Pošto pesma, na kojoj Janko Vujinović zasniva svoj stvaralački dijalog sa čitaocem, iziskuje melodiju to je i ulazak u ovu knjigu jedino moguć kroz Muziku (prva priča) i njenu lestvicu… Letopis Matice Srpske, Novi Sad, Oktobar 1979.  Vladimir Elez "Knjiga o radovanju" je zbirka pripovedaka o životu ljudi koji su naučili da vazda od nečeg valj zazirati. Veruju, a nisu nikada sigurni da je baš to onaj pravi oslonac. Najčešće, sami u sebe zagledani nalaze sigurnost, i tada ne sasvim, jer se katkad koješta ispreči. Padaju, ustaju, umiru i živce ti ljudi kraj Jadra, kao da samo oni postoje, jer za druge i ne mare previše, sem ako su dobri svirači ili šta drugo umeju valjano da urade. Jezik kojim ti ljudi govore nekad se čini tako nestvaran, kao da je pod velovima koje tek valja otkrivati… … Za čitaoca, susret sa "Knjigom o Radovanju" postaje buran, osećanja koja nastaju imaju neku snagu od iskona, rodi se misao od sna i jave satkana. Pripovetke za koje može (suvo) da se kaže: moderna proza, ako je to kakva preporuka. Možda je bolje reći: pojavila se knjiga koju valja prihvatiti… Glas Podrinja, Šabac, Br. 1679, 21. 06. 1979.  Božidar Milidragović …Reč je o prvoj knjizi proze Janka Vujinovića, u izdanju "Slovo ljubve". Sasvim uspešan i ubedljiv debi domaćeg pisca. Stilski i jezički čista i zrela, u sedam svojih proza "Knjiga o Radovanju" donosi i neke novine u formalni prostor priče. Radovanje je selo, ali ne jedino u kom se odvija život Vujinovićevih priča. Lako je zapaziti, i to je još jedan kvalitet, da se o ruralnoj sredini ovde pripoveda jezikom urbanog ambijenta, čime se izbegavaju mnoge zamke folklora. Nedeljne novosti, Beograd, 8. 07. 1979.  Sveta Lazić ...Vujinovićeva knjiga ima i jednu interesantnu vremensku odrednicu. Njeni junaci žive u posleratnom vremenu, na opustošenoj zemlji, pritisnuti otkupima i drugim nevoljama. To je knjiga o seljaku - rabotniku koji se u posleratnim godinama grčevito odupire gladi i opštem siromaštvu. Znači "Knjiga o Radovanju" je u tom pogledu novina, jer nema mnogo pisaca koji su imali dovoljno umetničke hrabrosti da se ogledaju na tako vremenski bliskim događajima. "Knjiga o Radovanju" ljudski toplo govori o životu, čak i onda kada opisuje smrt. U njoj čovek nije nikad pobeđen i nemoćan. Nema bezizlaza. Viskoza, Loznica, 7. 06. 1979.  Božur Hajduković …Posle knjige pesama Mukla raspuklina, Janka Vujinovića, pisac mlađe generacije, javlja se knjigom pripovedačke proze, zbirkom kratkih priča pod naslovom Knjiga o radovanju. Reč je o zbirci koja ostvaruje i kompozicionu i značenjsku celinu, u kojoj su pripovedačka sredstva takođe jedan od elemenata te celovitosti. na tematskom planu, Knjiga o radovanju, mada vezana isključivo za seosku sredinu, hvata najrazličitije trenutke ljudske egzistencije: radost rađanja, strah od smrti, muke oko očuvanja poroda, prve korake u životu… Prosvetni pregled, Beograd, septembar 1979.  index I bibliografija I recenzije I cv srpski I cv english I kontaktindex.htmlbibliografija.htmlrecenzije.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlkontakt.htmlshapeimage_1_link_0shapeimage_1_link_1shapeimage_1_link_2shapeimage_1_link_3shapeimage_1_link_4shapeimage_1_link_5
Janko Vujinović
Bibliografija izbor Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347.   Vučji nakot roman, Prosveta, Beograd, 1986, strana 1-295.; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-310.  Knjiga o radovanju zbirka priča, Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Drugo izdanje Kulturni Centar Vuk Karadžić, Loznica, 2003. st. 1-150. Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.;drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412.  Press materijal izbor Recenzije izbor Panika u intersitiju Knjiga o radovanju Vučji nakot Kosovo je grdno sudilište Panika u intersitiju
odlomak iz romana Panika u intersitiju - srpski Panika w pociągu intercity - polski Panic in the Intercity - english Panik im intercity - deutsche Паника в экспрессе - pусский  Biografija Biografija - srpski Biography - english Biografia - polski Linkovi Katerda za južnu slavistiku Univerziteta u Lodzu Izdavač "Tygiel Kultury", Lodz ProjektOR, web arhiv južnoslovenske književnosti Lođka slavistika / Slawistyka Łódzka Udruženje književnika Srbije Projekat Rastko - Antologija srpske poezije XX veka Projekat Rastko - Poljska Narodna biblioteka Srbije Kontakt janvujin@wp.plpanika.htmlpanika.htmlvucji.htmlvucji.htmlkosovo.htmlkosovo.htmlpress.htmlpanika.htmlvucji.htmlkosovo.htmlpanika-odlomak.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-german.htmlpanika-od-ruski.htmlpanika-story.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlCV%20polski.htmlhttp://www.slavica.uni.lodz.pl/start.htmlhttp://tygiel.free.ngo.plhttp://www.plama.art.pl/OR/public_html/YU/Inne/sylwetki/vujinovic.htmlhttp://slawistykalodzka.sns.pl/http://www.uksrbije.org.yu/index.htmlhttp://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11084http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/bibliografija/bstojanovic-serbica.phphttp://www.nbs.bg.ac.yu/mailto:janvujin@wp.plshapeimage_3_link_1shapeimage_3_link_3shapeimage_3_link_5shapeimage_3_link_7shapeimage_3_link_8shapeimage_3_link_9shapeimage_3_link_10shapeimage_3_link_11shapeimage_3_link_12shapeimage_3_link_13shapeimage_3_link_14shapeimage_3_link_15shapeimage_3_link_16shapeimage_3_link_17shapeimage_3_link_19shapeimage_3_link_20shapeimage_3_link_21shapeimage_3_link_22shapeimage_3_link_23shapeimage_3_link_24shapeimage_3_link_25shapeimage_3_link_26shapeimage_3_link_27shapeimage_3_link_28shapeimage_3_link_29shapeimage_3_link_30
© 2008 Janko Vujinovic janvujin@wp.pl