Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.; drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412. Recenzenti: Sveta Lukić, Ljiljana Šop, Radosav Stojanović i Danica Andrejević a pogovor je napisala Vesna Parun.  recenzije/izbor iz press materijala Vesna Parun: Kosovo je grdno sudilište, Kosovo je grdno sudilište, strana 371-372. Milutin Srećković: O Kosovu, sadašnjem i večnom (esej, pogovor drugom izdanju). Kosovo je grdno sudilište, strane 400-408. Slobodan Rakitić: Janko Vujinović - Kosovo je grdno sudilište . Govoreno na promociji knjige 28. 9. u Kraljevu, 29. 9. u Trsteniku, 3. 10. u Udruženju književnika Srbije u Beogradu i 14. 11. 1989. godine u Nišu. Radosav Stojanović: Knjiga kosovskog beščašća . Jedinstvo, Priština, subota 16/ 12. 1989.Radosav Stojanović Milutin Srećković: O Kosovu, sadašnjem i večnom . Politika, Beograd, 23. 9. 1989. Isti tekst je govoren na promocijama knjige u Nikšiću, Budvi i Baru. Vladeta Vuković: Stil dokumentovane istinoljubivosti i istine . Bagdala Kruševac, broj 370-371. Milan Nenadić: Kosovo je grdno sudilište . Dnevnik, Novi Sad, 29. 9. 1989. Dragan Orlović: Svedoci mraka . Ekspres politika, Beograd, 6. 9. 1989. Nenad Manojlović: Maksimalna uverljivost pričanja . Prvi program Radio Beograda. Dragomir Brajković: Kosovo neprolazno . Drugi program Radio Beograda. Slavica Garonja: Kosovo je grdno sudilište . Književna reč/Novine čitališta beogradskog, Beograd, broj 359, od 10. 3. 1990. strana 22. Bogdan Mrvoš: Hitovi Književnih novina . Borba, Beograd, 4. 10. 1989. Zoran Bogavac: Svetomir Arsić Basara čita ovu knjigu . Kosovo je grdno sudilište, strana 367-369. Mihailo Blečić: Kosovo, zavičaj čovekov . Radio TV revija, Beograd, 4. 5. 1980. B. Milosavljević: Letopis tamnog vilajeta (intervju). Ibarske novosti, Kraljevo, 5. 10. 1989., strana 11. Rodoljub Ivanović: Kosovo je grdno sudilište . Lozničke novine, Loznica, objavljeno u dva broja, 1. i 15. 9. 1989  Milutin Srećković O Kosovu, sadašnjem i večnom Stojte dokle u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti. Galatima poslanica svetoga apostola Pavla, 5. 1. Sve naše knjige o Kosovu imaju na sebi neizbrisiv pečat sudbine, bilo da govore o istorijskim profilima kosovskih tema, u kojima su zemaljska i nebeska opredeljenja srkosg naroda odavno dobila vid egzistencijalne i metafizičke konstante, bilo da se bave sadašnjim Kosovom, koje je podmuklo smišljena politika udruženih separatizama pretvorila u krst raspeća za srpski narod, goneći ga bezdušnom upornošću, bezumna i slepa u svom iracionalnom nerazumevanju istorijskih i antropoloških datosti i koegzistencijalnih neizbežnosti. Sve naše knjige o Kosovu samo su činovi jedne beskrajne drame, koju život ispisuje, evo, već šest stotina godina. Tako večno Kosovo postaje sadašnje, a ovo sadašnje ima na sebi sigmatizaciju večnosti. NJegov tragični iskon kao da nema svoje realno istorijsko okončanje. Kao da Kosovo ne može za sebe da zbaci teret svojih ukletih vekova. Knjiga Janka Vujinovića "Kosovo je grdno sudilište", žanrovski hibridna, "dnevnik-zapis-knjiga", kako je označava njen autor, ima za temu savremena događanja na Kosovu, izgon Srba i Crnogoraca sa rodnog tla, ona govori o mržnji, o primitivizmu šiptarskog političkog mentaliteta koji teži etičkoj čistoti, zatvarajući se u plemensku placentu, u ideologiju krvi i tla, u bojni poklič "milet miletu", ne znajući da izgonom Srba sa Kosova izgoni svoj narod iz evropske civilizacije. Sadržaji ove knjige izazivaju oporu mučninu, čitalac oseća kako u njoj mržnja uveliko miriše na krv, a progonjeni narod sve dublje tone u genocidni pakao svoje svakodnevice. Nesrećna Danica Milinčić, kojoj su Šiptari ubili sina metkom što je prošao kroz njeno materinsko naručje, sluti da je zlo premašilo svaku pojedinačnu ljudsku meru: "Teško živimo tamo gde ni mrtvi nemaju mira". U mnogo čemu reporterski, tematski karakte ove knjige pokazuje da je Vujinović nameravao da napiše knjigu novinskih reportaža o događajima na sadašnjem Kosovu, o čemu svedoči snažno utemeljen faktografski sloj kazivanja o izgonu srpskog naroda i potpuno raščovečnoj politici onih koji taj biblijski strahotan egzodus hteli da zataje. U sloju činjenica naročito iznenađuje odsustvo svake ljudske relacije prema Srbima, zaprepašćuje atavizam mržnje protiv njih i njihove dece, užasavanja nemanje elementarne čovečnosti, one bez koje se ne biva čovekom ni za druge ni za sebe. Vujinović je sakupio mnoga svedočanstva o stradanjima progonjenih srpskih porodica, u knjizi ne govore političari, kvazinaučnici, pseudosociolozi, ideolozi mraka, u njoj je progovorio narod, mučenik i paćenik, u ovoj "pripovesti-dokumentu", u ovoj "grkoj knjizi" dokumentovano se priča o onima koje gone i šiptarski nacionalisti i tzv. narodna socijalistička vlast, pa se u čudu pitamo: koji veliki Meštar vuče konce ove krvave igre, gde je pravi uzrok njenog početka i šta je sve skriveno u namerama njenog ishoda? I verujemo piščevoj napomeni da se ovoj knjizi "teško sluti kraj". Političko i nacionalističko zlo je odredište njenih prevashodnih tema. U vreme kulta ličnosti ljudi su posedovali vlast kao pravo nad životom i smrti. Jedan od piščevih sagovornika, izbeglica Čolaković kaže: "Proterivanje je bilo najčešće od osamdeset i prve, otkako na Kosovu vedri i oblači Azem Vlasi." Ti koji vedre i oblače lomili su kičmu srpskom kosovskom narodu, šireći po Jugoslaviji bajku o njegovom neuznemiravanom životu. Ova ih knjiga razobličuje. Međutim, knjiga "Kosovo je grdno sudilište" daleko prevazilazi svoju prvobitnu spisateljsku nameru. Našavši se na terenu tema koje imaju antički promer ljudskih tragedija, pisac je osetio da su one zrno-zametak mogućih pripovedaka, drama, romana, da je u njima sadržana građa za istinsku umetničku kreativnost, pa je toj građi povremeno dopustio da se književnoumetnički ponaša, da bude nagoveštaj pripovetke, romana. Tako su se u temama ove knjige sasvim spontano zazrnile neke estetske imanencije, posebno one u istoriji i legendi o Vojinovićima. Naime, i priča o Kosovcu Miodragu Vojnoviću, kome je zakonom od 6. marta 1945. god. Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije zabranio povratak na rodno Kosovo; i priča o mladom Podrinjcu, milicioneru-specijalcu Miodragu Vojinoviću, koga je obogaljio metak šiptarskih terorista; i opsesivna priča Marka Bjelanovića, profesora iz Peći, koji traga z aprecima iz svog rodoslova - vezuje se za istorijske Vojinoviće iz 14. veka, najpre kao pokušaj prepoznavanja istorijskog identiteta srposkog naroda i nacionalnog korena iz koga se razgranao, a potom se ova priča obogaćuje i svojim nepatvorenim umetničkim ekspresijama. Vujinović kaže da priču Marka Bjelanovića "ne treba čitati kao istoriju već kao pripovest". Ovakav autorski iskaz upućuje na dublji smisao ovog traganja za rodoslovnim vezama kroz obuzetost sudbinom poznate srednjovekovne porodice. Tako, Bjelanović tvrdi da je njegova priča o Nikoli Altomanoviću, jednom od Vojinovića, ispričana "zbog onog unutrašnjeg, krvavijeg toka istorije. Zbog stalne surevnjivosti, ubijanja, trovanja, kopanja očiju. Nesloge koja je oduvek uništavala ovaj narod. To nas i dan-danas uništava. Jednostavno, ne vidimo one koji nas zavađaju". Očigledno, priča o Vojinovićima postaje simbolični prostor ove knjige, u kojem se stiču i vertikala i horizontala njenih tema, njena sinhronija i dijahronija. Vojinovići, kao simbol Srba pojedinaca i srpskog naroda u celini, postali su mnogosmislena profilacija u videokruzima ove knjige, njena estetska stvarnost, u koju se fermentovala stvarnost piščevih viđenja i saznanja. Budući romansijer (autor je veoma uspešnog "Vučjeg nakota"), Vujinović nije odoleo činjeničnom izazovu. Ne menjajući njegova tvrdokorna, neporeciva svedočenja, on je u njemu naslutio finu romanesknu nijansu o stradanjima srpskog naroda. Ova se knjiga uistinu može pojmiti i kao rastresito strukturiran roman o Kosovu, sadašnjem i večnom. Pisana da bude novinska, reporterska proza, što i jeste po svojim formalnim kvalifikacijama, knjiga "Kosovo je grdno sudilište" čita se i doživljava kao roman. Ona je snažna istina o Kosovu danas, njene stranice uvode nas u najmračniji kut Balkana, tmao gde se istine utvrđuju po nacionalnoj pripadnosti svojih zagovornika. To su najnečovečnij eistine, one koje se dokazuju metkom i nožem. Valjda je na njih mislio Monteskije kad je tvrdio da je rođen najpre kao čovek a tek potom kao Francuz. Od njih nas brani Vujinovićeva knjiga. Kosovo je svuda gde ima Srba i zato bi gubitak Kosova danas bio težak poraz, dublji potres, veći prelom u svesti Srba od onog iz 1389. godine. Matija Bećković Sve ono što se pojavljuje u tematskim i semantičkim prostorima ove knjige živi u nekom čudnom spregu iracionalnog i racionalnog, i sve izvire iz Kosova i uvire u njegovu problematiku krvi i istorijskog opstanka. Matija Bečković, gledajući u tamu njegovog nasleđa i u prosvetljenja koja srpskom narodu jesu sveta istorijska osnova njegove od iskoni žrtvene prošlosti, uvek gorke sadašnjosti i svakad neizvesne budućnosti, napisao je da je "Kosovo - najskuplja srpska reč". Pričajući svoju potresnu kosovsku priču Janko Vujinović ni jednog trena ne zaboravlja d apriča o sadašnjem, o surovo konkretnom životu, o segmentu evropske istorije koja nema svoj posleratni presedan; on zna da svojom monstr-pričom dohvata u mitsko vreme, u guste slojeve nacionalnog pamćenja, pa stoga svako kazivanje, u svemu verno istini, odmah težiu svojoj simboličnoj očiglednosti. Evo primera: Olivera Marković, poznata glumica, dolazi u Kuzmin sa grupom svojih kolega i na kiši koja prokapljuje govori stihove iz pesme "Smrt majke Jugovića". Ispred Kuzminaca stoji Olivera Marković. Mili bože, čuda velikoga! Kad se sleže na Kosovo vojska, zaustila je Olivera Marković. A među prisutnima se tišina, evo, na naše uši i oči pretvara u tajac. Olivera čuje tišinu. Glas joj ustrepta. Ne, nije to gluma. Oko škole u Kuzminu, na utrini, srezanim desetercima, finih dužina, tiho, a dovoljno čujno, razleže se: U toj vojsci devet Jugovića I deseti star Juže Bogdane; boga moli Jugovića majka: da joj bog d aoči sokolove i bijela krila labudova, da odleti na Kosovo ravno, i da vidi devet Jugovića i desetog star-Juga Bogdana. U nebesa više niko ne gleda, iako se većina nada d aneće pljusnuti dok velika dramska umetnica govori jednu od najlepših, najtragičnijih pesama srpskog pevanja. Pomislio sam nešto o nebeskoj pravdi. O vekovnim terazijama. O nebeskoj sohi. Sve se pretvara u mitsko vreme. Kiša, prastari simbol plodnosti, provaljuje iz nebesa ispod kojih majka Jugovića ćuti svoj strašni bol za mrtvim sinovima. Večnost se pretvorila u trenutak, istorija se zaustavlja pred danom koji u nju ulazi. Pisac knjige morao je u tom trenu, valjda sa osećanjem neke kosmičke jeze, pomisliti na nebesku pravdu, na vekovne terazije, na nebesku sohu. U toj katarzičnoj jezi novinar se povlači pred piscem, kao da se preobražava. I taj preobražaj je munjevit. Nekada tekst ima takvu značenjsku gustinu da reportažu pretvara u dramski dijalog, kao što je, npr., priča o Bjelanoviću. Posle petnaest godina pisac je hjteo da svrati svom prijatelju Marku Bjelanoviću u Peći, da se vide, porazgovaraju. Ali umesto "obične ograde od metalnih šipki" naišao je na betonsku ogradu, na zid. Kad je zakucao u kapiju, pred njega je izišao petnaestogodišnjak. Dijalog pisca i tog dečka ima u sebi nešto od neizrecive ljudske nesreće, od tragedije epskih pesama o Kosovu. neki čitalac oslušne tja dijalog, u njemu se prelomila drama srpskog naroda na Kosovu, glas iz njega dopire sa dna jednonacionalne samoživosti, preteć i mrzan. - Tražim Marka Bjelanovića. On mi je rođak. - Nema Marka. Ne živi ovde. - Pa ovo je njihova kuća. Kuća Bjelanovića. - Nije! Nema Marka! Idi! - Kako nema? Gde su? - Ne znam! Nema Bjelanovića! - Kako nema? Iza njihove su bile još dve kuće, pa srpsko groblje. Gde je groblje? - Imaš oči! Vidiš! Nema groblje! Samo kuće! Groblje nikad nije bilo ovde. Vidiš - nema! - Vidim! - Vidiš da ovde nema Marka? - Vidim! - Idi! Ovi redovi zatvaraju prvo izdanje knjige. Poslednja ima samo tu reč, jednu-jedinu: "Idi!" Ali u toj reči je ceo jedan narod, koji beži sa svog vekovnog ognjišta, jer ga gone, ponižavaju, zlostavljaju, ubijaju. A taj narod do samožrtvovanja brani sebe i stopu zemlje za koju je vezao sve smislove svog života, po kojoj se prozvao svojim imenom. Darinka Popović, "u noći između 24. i 25 aprila 1987." (zar ona ne priča u noći između 1389. i tog aprila?), govore reči koje peku dušu: Ja volim da živim ovde gde me majka rodila. Ja volim da deca ostanu tu, da mi posete grob. Ja ne volim da idem u Srbiju. Ako moram da idem ja ću da poginem, neću da odem. Zaprepašćena mržnjom i osvetničkom netrpeljivošću, Vesna Parun se pita: "Kakvi su ovo ljudi? Gdje smo mi to došli"? čitaoca knjige iznenađuje količina i silina te mržnje, koja potire sve ono što je srpsko, koja se skružava samo oko svog, slepa za druge i drugačije. Protiv te mržnje ustaje Vujinovićeva knjiga, raspeta između svog njegoševskog naslova, tog univerzalnog sudbinskog koda srpskog naroda, i glagola "idi", u čijem se imperativnom obliku zatvorio horizont mrzitelja. Živeći između dana na Kosovu i trenutka izgona sa njega, srpski narod imao je više nade i svoje epske zatočenike nego u epohu Josipa Broza. Valjda je i zato Janko Vujinović dopisao ovo poglavlje, pripremajući drugo izdanje knjige. Morao je to učiniti da bi odgovorio na neotklonjivu aktuelnost kosovskog mita, kao i na političko slepilo mitotvorca naše epohe. Te reči o Kosovu i Brozu do vrha su nalivene gorčinom. Onom koja je rponiknuće, i onom koja je očajanje. Govoreći povodom šestogodišnjice Kosova našim radnicima u nemačkoj pokrajini Badem-Virtemberg, Vujinović ističe da je srpski narod u danima svojih uzavrelih nada u oslobođenje od komunističke i svake druge diktature nosio "slike sv. Save, Nemanje, Dušana i Obilića, Njegoša i Vuka, Filipa Višnjića i Karađorđa, Gavrila Principa"..., sećajući se tako svojih predačkih izvora, iz kojih se crpe životodavna snaga. "Srbi, stražari na evropskoj kapiji, ginuli su zasutavljajući islam". On navodi reči Isidore Sekulić ("Kosovo je naša večnost"), oseća zanos kad kazuje o tragičnoj istoriji svog naroda, on zna da je Kosovo dan u kome Srbi sabiraju svoje trajanje i doživljavaju svoje vaznesenje u nebesku Srbiju. "U tom smo danu, dakle, sjedinjili sve, praslovenstvno i Hrista. Lipu, boga Vida i krst. Vidovdan je dan kada se sve vidi. I ko smo. I kakvi smo. I dkle smo došli." I dalje, kao da govori rečima koje su iskovane od svete, neuništive tvari: "Da nije Kosova - po čemu bismo se merili? Kosovo nije bilo - Kosovo jeste. I biće - dokle nas bude. Jer nas ne može biti bez Kosova." Ovakvo poimanje kosovske drame i njenog istorijskog i metafizičkog odjeka u srpskom narodu, navodi nas na tvrdnju da je Janko Vujinović doživeo Kosovo kao temu u kojoj se sadrži egzistencijalni beskraj njegovog naroda, ali i iracionalni ostatak Srbinovog razumevanja svoje istorije. Prenoseći Kosovo iz carstva zemaljstva u carstvo nebesko, pisac je nastojao da ga vidi iz obe perspektive, tražeći ga u tragici univerzalno doživljene prošlosti. Ove reči o Kosovu katkad imaju nešto od dubine i zanosa matijinih kosovskih viđenja. U dopisanom poglavlju izrečene su mnoge i mnogo teške optužbe protiv Brozovog režima i njegove antisrpske politike. Vujinović povremeno koristi izrazitiju pripovedačku intonaciju i tako potpunije uobličava faktografiju svojih kazivanja. Tako, književno veče u selu gde je pisac svršio osnovnu školu ostaje zapamćeno po pitanju seljaka. "Ko nas je dovde doveo"? To pitanje ima svoje nevidljive i naslutive tokove kroz celu knjigu, ali ga niko ne postavlja tako uporno i sudbonosno kao ovi seljaci, mudri u svom kolektivnom pamćenju, stameni u svom suočavanju sa realnošću one politike koja ih je satirala. Tako se i pisac suočio sa Josipom Brozom kao "srbožderom" i "čudovištem", sada već nezaustavljivo mitskim krivcem za naše nesreće. Doista, ima istine koje moraju preći u mit da bi se podnele. Kosovska tragedija je takva i tolika da se bez čudovišnih razmera svog uzročnika ne može razumeti. I to je aksijalna istina ove knjige. "Kosovo je grdno sudilište" pokazuje kako pisac nalazi srećnu ravnotežu sa svojim temama. Vujinović, rekli bismo, samo proseca tokove svojim temama kroz poetske prozne slike i reči, kroz događanja i poseldice, brinući jedino da se ove teme ne razlikuju, da se ne "isile" u svojoj odveć ljudskoj i istorijskoj nabujalosti. On je zmaišljeni slušalac svevidećeg oka i vispreni zapisivač, koji zna da je tema mudrija ako joj ne zasmeta, ako ne zaustavi protok i neizmernu silinu života. Tematika ove knjige odavno je "iz zemlje provrela", kao ona sveta krv koju je navestio Filip Višnjić, pesnik "Bune", osetivši je i videvši u duhu svoje pesme. janko Vujinović je napisao knjigu-dokument, koja se čita s aosećanjem čemernog bola zbog kosovskih mučenika, uvek živih, uvek prisutnih u kosovskom horizontu naših istorijskih dokumevanja i sudbinskih moranja. Pogovor za treće izdanje knjige  Vesna Parun Uz rukopis "Kosovo je grdno sudilište" Po svemu sudeći - vrijeme romana, vrijeme izmišljenih sudbina i izmišljenih likova na zalasku je. Umjesto Hamleta, Raskoljnikova, Karenjine, Čičikova - na scenu stupaju danas čitave nacije, civilizacije, kontinenti. Umjetnost riječi ne mora nužno biti i književnost, niti je nužno da pisanje po svaku cijenu bude umjetnost. Socrealizam je postigao rezultat obrnut od onog verbalno zacrtanog: razdvojio je umjetnost od istine. Trebalo je ponovno otkriti jednostavnu činjenicu, da umijeće pisanja nije u oblikovanju nego u razobličavanju. Pismenost s epodrazumijeva. Stil je ponekad luksuz, a riječ isto što i hljeb nasušni. Pjesnik "Mukle raspukline" odbio je da bude sanjar u vremenu kojem je većma no išta drugo neophodan svjedok, pa tako i tu muklu i nijemu raspuklinu - koju u njegovoj prvoj i jedinoj zbirci poezije možemo uzeti kao puku metaforu - u ovoj najnovijoj njegovoj knjizi, proznoj, doživljavamo kao sablasno stvarnu povjesnu raspuklinu zemlje, što je zaštiti ne može nikakva čarovna formula, ni zakrpiti ideologija, ni zaustaviti bajka o Evropama. Poslije Drugog svjetskog rata Autonomna pokrajina Kosovo-Metohija nije imala ama baš nikakve legitimne veze s onom potresnom pričom iz 1389, s Kosovskom djevojkom, s caricom Milicom. Geopolitičko novo Kosovo nije imalo dodirne tačke s onim historijskim. Nevidljive egzistencijalne niti trgale su se. Da spomeneš Kosovski boj bilo je maltene isto što i skandirati Ilijadu na starogrčkom. Troja i Kosovo. Mitologija i legenda. Homer i Filip Višnjić! Vodali su nas za ruku po toj Autonomnoj pokrajini, zavezanih očiju, penjali nas na zastavama ukrašene tribine i postavljali za prepune stolove, da bi nas uvjerili kako ondje za svakoga ima mirno i udobno mjesto pod suncem, kako nikakvih napuknuća zemaljskih ondje nema, nit vrulje, podzemne prijete, nit vulkan vri. Učinili su nas, mimo naše volje, lažnim svjedocima usmjerivši nas na pasivnost i šutnju. Ova knjiga govori o tome kako su nas obmanjivali. neka stoga ona vude izazov onima koji su to činili i koji to čine još uvijek. Zašto bi, na kraju krajeva, doživljavali vlastitu prošlost komercijalno - turistički, doživljavali je kao muzejsku vrijednost i neodgovornu folklornu atrakciju, moralo biti ipsravnije i poštenije nego li unositi u taj doživljaj i zdravu emocionalnu opredijeljenost? Gdje je, u stvari, granica između poetično-nacionalnog, dopuštenog, i vulgarno-nacionalističkog, zabranjenog? Mislim da je naslućujem, baš kao što je naslućuje ili, bolje reći, traga za njom i pisac ove prosvjedom i gorčinom nabijene reportažno-memoarske razobličiteljske knjige. Opasnost počinje ondje gdje netko ne zna ili neće da zna bilo svoju bilo tuđu povjesnu istinu. Ne postoji nigdje na svijetu otrov rodoljublja. Postoji samo laž i beskrupuloznost politike, kojom se prikrivaju - po narod kobno - zjapeće put neba crne zemljine raspukline. Zagreb, 2. 06. 1989.  Slobodan Raketić Janko Vujinović: "Kosovo je grdno sudilište" U jednom razgovoru, povodom romana Seobe, Miloš Crnjanski je rekao da književnik "koji ne saučestvuje u sudbini svoga naroda, nije pravi književnik". Savremeni srpski pisci, pogotovo pesnici, ispisali su - u smislu Crnjanskovog shvatanja funkcije književnosti - ne malo broj stranica i pesama posvećenih kosovskoj temi. Postoji već čitava jedna biblioteka knjiga posvećenih Kosovu. Može se reći da je to jedna svojevrsna i dirljiva služba svome narodu. Govoreći jednom u Udruženju književnika Srbije o poeziji Desanke Maksimović, pesnik Milan Komnenić je rekao da je srećan onaj narod koji nema svoju "Krvavu bajku", odnosno koji u svojoj istoriji nema i takve tragične događaje koji bi bili povod za jednu pesmu kakva je "Krvava bajka" Desanke Maksimović. Ovim hoću, odmah na počeku, da kažem da bismo i te kako bili srećni da nema svih onih tragičnih okolnosti na Kosovu, koji su dali povod Janku Vujinoviću da napiše svoju dnevnik-zapis-knjigu, kako je sam na jednom mestu označio svoje delo "Kosovo je grdno sudilište". Izgon Srba sa Kosova i Metohije u samom je središtu Vujinovićeve knjige. Već u prvom poglavlju autor nas uvodi u "tehnologiju rada" na ovoj svojevrsnoj "monografiji", da je tako uslovno nazovemo, o Kosovu i Metohiji. Ne slučajno, sigurno, na početku knjige nalazi se potresna priča o tragediji Danice Milinčić, čijeg su sina Danila šiptarski fašisti ubili u njenom naručju, dok je pokušavala da ga zaštiti. Isečci iz novina i odlomci razgovora iz televizijske i radio emisije imaju svoju delotvornu funkciju u Vujinovićevoj priči. U tom smislu "Kosovo je grdno sudilište", koja je puna takvih tragičnih događaja, prepisanih iz same stvarnosti, jeste knjiga-svedočanstvo i knjiga-dokument. Još jednom se pokazalo, u svoj surovoj zbilji, da je stvarnost fantastičnija od svake fantastike i iznad stvaralačke imaginacije. Gubi se granica između stvarnosti i književne fikcije. Rečenica kao što je ona koju je Danica Milinčić rekla reporteru TV Novosti 11. juna 1982. godine, a koja glasi: "Teško živimo tamo gde ni mrtvi nemaju mira", nije literarna konstrukcija, stih sa nadrealnom osnovom, pesnički paradoks, nego surova kosovska stvarnost. U Vujinovićevoj knjizi "ukršteni" su istorija i savremenost, odlomci iz različitih knjiga o Kosovu i Metohiji i autentična dokumenta iz savremene zbilje kosovske, stari zapisi i natpisi i potresna ispovedanja prognanih i progonjenih Srba. @iveti na Kosovu, to znači biti u središtu srpske tragedije, jer se pred našim očima događa nestajanje sprskog naroda iz njegove osnovne zemlje. Jednom sam rekao, na protesnoj večeri o Kosvu, u maju 1987. godine, da u srpskoj istoriji preovlađuju diskontinuiteti. Sve nam je, u tom smislu, ostalo u fragmentima, i istorija, i poezija, i umetnost, i država, i jezik, najzad. Koliko sam turcizma i drugih tuđica u našem jeziku, koje vidimo kao "progoretine" u biću jezika. Koliko tamnih mesta u našoj istoriji. Nismo imali vremena, a ni sreće, ni za jedan kontinuitet. Ako u tom našem opštem diskontinuitetu, istorijskom, nacionalnom i duhovnom i ima nekog kontinuiteta, onda je to stradanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Toj srpskoj tragediji, čiji je početak tako dalek da ga teško vidimo, a završetak neizvestan, da ga i ne naslućujemo, jer nam je sadašnjost zamagljena, Janko Vujinović je posvetio svoje delo. Sve je u njegovoj knjizi dato u slojevima i paralelizma: i istorija, i mitologija, i savremenost. Faktografija i poezija. Majka Jugovića stoji naspram Danice Milinčić, Boža Marković spram starog Jug Bogdana, natpis na Mramornom stubu na Kosovu polju pored potresnih kazivanja današnjih kosovskih stradalnika, srednjovekovne legende i savremena fakta. Uzbudljiva povest o Vojinovićevima, srednjovekovnim srpskim plemićima, o njihovoj moći, usponu i padu, zauzimaju važno mesto u knjizi "Kosovo je grdno sudilište". To je, u stvari, priča-hronika o istorijskoj sudbini srpskog plemena uopšte, kao što je, uostalom, istorija Kosova u sažetom obliku istorija srpskog naroda. Poglavlje o sukobu mladog Nikole Altomanovića, koji je po svemu sudeći imao nameru da ujedini sve srpske zemlje i obnovi Dušanovo carstvo, s jedne, i kneza Lazara, gospodara moravske Srbije, čija je moć sve više rasla, s druge strane, ima očigledno svoju savremenu političku konotaciju. Srednjovekovna razjedinjenost srpskih zemalja i oblasnih gospodara, koja je nastupila posle Dušanove smrti, kao da nas, kao kakva kob, prati do dana današnjeg. Stihovi velikog romantičara, Laze Kostića, da je Srbin Srbinu najveći vrag, retko su kada, u srpskoj istoriji, gubili na aktuelnosti. "Kosovo je grdno sudilište" jeste knjiga o zločinima genocida nad srpskim narodom, o njegovom vekovnom stradanju na Kosovu i Metohiji, ali je Vujinovićeva knjiga takođe i knjiga o izdaji. U njoj pisac razvija nekoliko pripovedačkih tokova, ulazi u genezu pojedinih sudbonosnih događaja i katkad gotovo uzgrednim epizodama obasjava ključne tačke neprekidne kosovske drame. Teški sadržaji, koje je Janko Vujinović uneo u svoju knjigu, koji su u samom njenom središtu, dati su sa merom, bez patetike, što je i te kako bilo teško postići kada se ima u vidu tematsko-motivska osnova knjige. Postavlja se u tom smislu pitanje koliko su velike i tragične teme uopšte pogodne za književnu obradu? Takvo pitanje ima svoju svrhu kada je reč o poeziji, jer je zaista teško napisati pesničko delo koje bi izrazilo svekoliku tragediju jednog naroda. To je, na neki način, pošlo za rukom Skenderu Kulenoviću u "Jami", Desanki Maksimović u "Krvavoj bajci", Milanu Komneniću u knjizi pesama "Izgon", Matiji Bećkoviću u "Ka!!! i" (poglavlje o jamama), da pomenemo samo neka pesnička ostvarenja. Takvo pitanje, o mogućnostima transponovanja određenih sadržaja, ne postavlja se kada je reč o romanu, pripoveci ili knjizi tipa "Kosovo je grdno sudilište", koju je teško svrstati u određeni književni žanr. Janko Vujinović je uspeo da savlada prepreke koje su mu se sigurno ukazivale u toku stvaranja jednog ovakvog dela. Pojedina mesta u knjizi, kao što je već pomenuto poglavlje o tragediji Danice Milinčić, odlikuje se "usijanjem" građe, ali to "usijanje" nikada ne ostavlja utisak patetike i preterivanja. Jer kada je reč o Kosovu, ili o zulumima nad srpskim stanovništvom, malo šta može da zvuči kao preterivanje, jer je stvarnost uvek iznad ljudske mašte. Raskopavanje i skrnavljenje dečjih grobova na pravoslavnom groblju u selu Grace, pored Vučitrna, teško da bi se kao tema našla u nekoj knjizi, ali je na Kosovu to tužna stvarnost. Oslepljivanje bespomoćne stoke, sečenje mladih voćaka su strašni u svojoj zbilji da čoveku ostaje samo ćutanje, jer je sve to neverovatno i neshvatljivo ljudskom umu. Zar je moguće, dakle, sve to pretočiti u književno delo? Naravno, postavlja se i pitanje kakvu budućnost može da očekuje narod koji čini takva zlodela, kakva čine šiptarski šovinisti prema Srbima? Na kakvu budućnost može da računa narod sa tolikom mržnjom? Svako poglavlje ponaosob u Vujinovićevoj knjizi "Kosovo je grdno sudilište" predstavlja sažeto jezgro neke buduće knjige. Niz tužnih povesti deluju kao sinopsisi, koje treba razraditi i uobličiti u veće književne celine, romane, pripovetke, drame, pesme. U ovoj knjizi-dnevniku, koja se gotovo "otela" svom autoru i izrasla u knjigu-sudbinu, koju odlikuje mozaična struktura, Janko Vujinović je izvršio selekciju obimne građe o Kosovu i sačinio knjigu koja je više nego knjiga pesama, više nego istorijska studija i, najzad, više nego knjiga pripovedaka ili roman. NJegova knjiga je, u neku ruku, sve to, ali i iznad svakog žanrovskog određenja, kako smo već rekli na početku ovoga zapisa. Knjiga "Kosovo je grdno sudilište", koja se u stvari sama pisala, od srednjeg veka do dana današnjeg, kako sam autor voli da kaže, jeste knjiga-život, u svekolikoj žestini, golotinji, surovosti i kobi. Pa ipak, Janko Vujinović samo sakupljač građe o Kosovu, u klasičnom značenju takvog određenja. On je toj svekolikoj građi, znalački je raspoređujući, dao jedan izvanredan smisao i delotvornost. Teški sadržaji života, kako bi rekao Zoran Mišić, progovorili su u svoj svojoj istini. Vujinovićeva knjiga se čita, da se starinski izrazimo, u jednom dahu. Govoreno na književnim večerima, 28. septembra u Kraljevu, 29. septembra u Trsteniku, 3. oktobra u Udruženju književnika Srbije u Beogradu i 14. novembra u Nišu 1989. godine.  Radosav Stojanović Knjiga kosovskog beščašća Kosovo je danas nezaobilazna tema, ne samo društveno-političkih foruma i skupova već i mnogih naučnih rasprava i polemika, a nije ostalo ni izvan vidnog interesovanja književnosti, slikarstva, filma i svekolike umetnosti. To je i razumljivo. Višedecenijski egzodus srpskog naroda na Kosovu, koji u sadašnjim društveno-političkim okolnostima, kad Srbija kao država još ustavno potpuno nije obezbedila svoje prerogative, biva od države nezaštićen i prepušten na milost velikoalbanskih separatista - izaziva moralnu osudu svih progresivnih snaga u našoj zemlji. Imajući u vidu činjenicu da je nacionalno biće srpskog naroda neodvojivo od Kosova, onda je jasno sveukupno interesovanje javnosti za Kosovo. Ovim problemom na svojevrstan način bavi se i knjiga Janka Vujinovića "Kosovo je grdno sudilište". Najpre valja reći da se knjiga Janka Vujinovića razlikuje od svih do sada objavljenih knjiga o Kosovu. Naime, Vujinović je poduzeo napor da o Kosovu i Metohiji posvedoči podjednako svojim brojnim susretima s ljudima ovog podneblja koliko i istorijskim saznanjima iz prošlosti Kosova, Srbije i srpskog naroda. Sažimajući svoja bogata i raznovrsna iskustva koja je uzeo direktno iz života u pojedinim tragičnim trenucima ovovremene kosovske drame, sa onim što o Kosovu kazuju istorijski izvori i druga akta, Vujinović kreativnim literarnim postupkom, često putopisno raskošnim jezikom, a čas reporterski, novinarski jasnim i preciznim rečima, beleži, slika, kazuje, podvlači kontinuitet tragedije srpskog naroda na ovim prostorima. Polazeći od neposrednog kontaktva na brojnim putovanjima i boravcima na Kosovu u protekle dve decenije, Vujinović ide i dalje, proučava, istražuje, postavlja pitanja i pokušava da da odgovore i na ona na koja je samo po sebi teško ili nezahvalno odgovarati. Pritom, on se u svakom trenutku boravka na ovoj srpskoj svetoj zemlji ponaša kao da je to onaj poslednji presudni čas u ljudskoj drami i životu jednog naroda. Takav je i u Prištini, \akovici, Batusu, Čaglavici, Gračanici, Miloševu, Kuzminu, Dečanima - svukuda. Knjiga "Kosovo je grdno sudilište" govori nam o tome koliko je Kosovo i kosovsko opredeljenje prisutno u srpskom nacionalnom duhu i biću i tamo gde na izgled nema Kosoba - izvan Kosova. NJegova je osnovna poruka čini se - uvek i svuda Kosovo. Vujinović je znao izvrsno da iskoristi svoj dar i iskustvo pripovedača, dajući nam knjigu koja može poslužiti podjednako vredno i kao valjano literarno delo i kao vrsta pouzdanog dokumenta o onome što se svih ovih godina zbilo tamo gde sve manje ima onih koji bi mogli da posvedoče svojim prisustvom i rečju o veličini svoje žrtve za domovinu, za Kosovo. Od samog početka knjige čitalac prati autorobe dileme kako da pretoči viđeno, doživljeno, to svoje iskustveno znanje s aonim što je otkrio u knjigama starostavnim iz nagorelih vremena o Kosovu kao kolevci srpske države, kulture i duhovnosti. Brojni su izvori iz kojih nastaju podsticaji za pojedine segmente ove knjige - od stravične zbilje o kojoj se proteklih godina s naporom probijala istina kroz raznorazne birokratsko-nacionalističke breše da bi se hrupila svom silinom u javnost u poslednje dve godine, preko novinskih napisa, izveštaja, informacija sa lica mesta - do naučnih rasprava o Kosovu i kosovskom pitanju. Vujinović je zapravo bio opsednut morem svakovrsnih informacija koje je na neki način valjalo organizovati i sintetisati ali tako da ona objektivno istina o Kosovu ne bude narušena niti ugrožena emocionalnim nabojem koje su poslednju deceniju kosovski događaji neizbežno nosili sa sobom. Opredelio sam se za pripovedanje u prvom licu, za svedočenje, jer i sam je počesto bivao svedok kosovske svakodnevice, koja se i danas u mnogim segmentima razlikuje od svakodnevice ostalih krajeva zemlje u kojim se živi mirnodopski. Rekao sam pripovedanje a ne kazivanje, jer Vujinović je u stranice ove knjige nesebično ulagao svoj pripovedački dar. On voli i neguje vrcavu jezički oteščali rečenicu, tako da na momente knjiga prerasta u snažno imaginativno ostvarenje, tamo gde građa dopušta, da bi zatim, tamo gde je činjenica suprotstavljena činjenici dobila karakter rasprave. Ovakav paraliterarni postupak podrazumevao je uvek čitaoca ili slušaoca, što Vujinović ni jednog momenta nije ispuštao iz vida. Zato se knjiga "Kosovo je grdno sudilište" može čitati i u pojedinim segmentima, ali i kao zaokruženo dokumentarno štivo - dakle, kao celina u delovima ili delovi u celini. Knjiga "Kosovo je grdno sudilište" sažela je istoriju Kosoba u priču. I ne samo istoriju kosovskog beščašća, već se ona bavi i širom istorijom Srba i van granica ove zemlje, posebno u Rumuniji. Zašto Srbi u Rumuniji? Zato što je i njihov položaj danas, ali i juče, sličan dojučerašnjem položaju Srba i Crnogoraca na Kosobu i Metohiji - koga karakteriše kolektivni kulturni i životni egzodus. NJen glavni junak je narod, narod koji strada, koji je obespravljen, spreman na seovu ne pristajući na pomirljivu politiku donedavnog srpskog rukovodstva u ulozi koalicijskog vazalstva, narod koji je kao feniks ustao da mitinzima brani svoj goli život, potpomognut isključivo svojom istorijskom vitalnošću koja ga je proteklih vekova održala na ovom i ne samo ovom tlu ispred orijentalnih gazda i begova. Narod koji godinama živi s genocidom. I Vujinović je svuda sa njim, sa njegovim predstavnicima, onima koji stradaju, ali i onima koji nastoje da ga odbrane i onima koji o tome javljaju svetru, sa mnogima s Kosova, ali i van Kosova i van Jugoslavije. Naravno, kao ni jedna knjiga o Kosovu ni ova nije rekla sve, jer to joj i nije bila namera. Istina o Kosovu će s ovom knjigom postati mnogo jednostavnija i jasnija u svoj svojoj složenosti, a čitaoci s Kosova i oni koji su im se pridružili u obelodanjivanju istine o veleizdaji u njoj će pronaći zabeležn i deo svog napora za povratak ljudskog dostojanstva n aovim prostorima. Jedinstvo, Priština, 16. 12. 1989.  Zoran Bogavac Svetomir Arsić-Basara čita rukopis kosovske knjige Autor ove knjige sličan zemljodelcu koji je poorao i posejao a ne zna da li će nići, daje rukopis vajaru Svetomiru Arsiću-Basari na čitanje. Dešava se to jedne neodređene junske večeri, kada su štampari druge smene Beogradskog grafičkog zavoda već otiskivali prve, dugim trakama slične šifove sa zaglavljem "Janko Vujinović, Kosovo je...", one večeri kad je u trećem TV Dnevniku javljeno kako je na platou pred studentskim domom u Prištini, "posle upozorenja da se raziđu, koje demonstranti nisu poslušali, milicija upotrebila suzavac", one večeri kad je drveće kraj Save, posle pljuska, zamirisalo na lipov čaj, na neku slatku bolest, u prekosavskom naselju ružno označenom imenom bloka i cifrom 45, one večeri koja neće ostati zapamćena ni po čemu, pa ni po tome što je, do duboko u noć, u mnoštvu istih, sanjivo pogašenih prozora, jedan prozor ličio na usamljeni žuti kvadratić. Neka jedna pretpostavka bliska istini bude dopuštena: u tom naselju ružnog imena, iza toga svetlećeg prozora, posle trećeg dnevnika, vajar Svetomir Arsić-Basara čitao je rukopis ove knjige. Nesanica. To je ona reč koja bi, umesto uobičajenih fraza kojima se odgovara piscima, kada ti pre izlaska iz štampe povere svoj rukopis, slični zemljodelcima koji su poorali i zasejali a ne znaju da li će nići, mogla biti izrečena tvorcu ove knjige, koji je, sličan zemljodelcu što je poorao i posejao, a ne zna, ali sigurno bar sluti da od njegovog oranja i sejanja, po Polju Kosovskjom samo će gorki hlebovi moći da se umese. Kosovo je grdna nesanica. Vajar Svetomir Arsić-Basara pročitao je ovu knjigu kao nešto odavno pročitano. Pisac ove knjige to je shvatio kao pohvalu: i on ju je pisao kao nešto odavno već napisano. U ulozi čitaoca i kritičara Svetomir Arsić-Basara pomenuo je "ćilim sa narodonom šarom". Onaj koji ga je tkao ćutao je. A sva trojica (i ja koji sam se tu slušajno našao kao jedini svedok) znali smo da su u tom tkanju, od vekova i sudbina predaka, i čvorići života nas i naših savremenika, i da će možda sutra, neki naši potomci, ćilim-knjigu o kojoj je reč, nastaviti da tkaju. Ko to naše živote u čvor vezuje? Ko nas to savija, stanjuje, gnječi i same oko sebe zapliće? Zelena, crvena, crna. Polje i trava. Krv i božuri. Smrt i ništa. "Na Kosovu izviru naše reke!" rekao je Svetomir Arsić-Basara. I Morava. I Ibar. I Nerodimka, što se deli, i mala, u dve velike vode uliva. I Sitnica, koja svake godine, na Vidovdan, u ponoć, za tren poteče crvena "od krvi konja i junaka". "Ne, knjiga mu se nije učinila predugom, kaže vajar Svetomir Arsić-Basara. Nikada nije čitao tako "lako" napisnau knjigu o tako teškim stvarima. Veština da se napiše lako o teškom, da se živi i peva dok rane krvare, da se tka zeleno-crveno-crno tkanje našeg nestajanja - ukratko: nepodnošljiva lakoća postojanja. Tako bi mogao da glasi još jedan kompliment ovoj knjizi. Svetomir Arsić-Basara rođen je na Kosovu, na Šari, i njegove skulpture otišle su sa njim u svet, ali je njegov atelje ostao i danas na Brezovici. Zavičaj je onaj nevidljivi, dobri teret koji nosimo svetom. Ma gde bili, i ma šta radili, u našoj nepodnošljivoj lakoći postojanja, taj teret što nas ka zemlji pritiska, zemlji od koje smo postali i u koju ćemo se vratiti, pomoći će nam kad nas aždaja Besmisla pritisne i natera da sami sebi odgovaramo: ko smo? Svetomir Arsić-Basara, sa Šar planine, kaže Janku Vujinoviću da je, čitajući ovu knjigu pomislio kako je i Janko sa Kosova, bez obzira što mu u ličnoj karti kao mesto rođenja stoji zapisano jedno mesto u Jadru. Tako je pisac, ovom knjigom svoj mali, lični zavičaj zamenio jednim velikim, našim, opštim, kao što je onaj nesrećni Knez Bez Glave, svoje zemaljsko carstvo zamenio za carstvo nebesko. Nismo mi Englezi, nije nam suđeno da kraljevstva dajemo za konja, skuplje su naše trgovine sa večnošću. Sporo je kapljalo vreme, fascikla nabubrela kao skotna vučica iz koje su virili listovi rukopisa stajala je između nas na stolu, a više naših glava, na zidu visio je reljef "Asocijacije na Šaru" - dugačka ploča, jedno polje na kome je vajar preuzeo ulogu Svestvoritelja, dubeći na njemu neke znake svog i narodnog postojanja, kao što vreme, na drevnoj ploči buši tragove svog prolaženja - a u našem razgovoru bilo je dosta onih finih ćutanja, kao u susretima ljudi koji se dobro razumeju. Od mnogih priča o Kosovu, zapamtio sam jednu koja se na prvi pogled, na Kosovu nije odnosila. Vajar Svetomir Arsić-Basara ispričao je, kako je bio započeo neku apstraktnu skulpturu, pa mu nije uspelo, i balvan koji je želeo da pretvori u Formu, u Nešto što bi moglo da ima Ime Nečega, bacio je u dvorište svog ateljea. Laza Trifunović, gledajući tu nezavršenu masu, koja nije uspela od materije da se pretvori u ideju, rekao je da bi od toga još moglo nešto da ispadne. I vajar je ponovo uneo drvo u atelje. I počeo je da radi. Imao je u glavi jednu apstraktnu formu, nešto od nedokučivog i svesadržajnog. I radio je u drvetu, kao da se drvo tu ništa ne pita. A zapravo, on se tu više ništa nije pitao. Tako su nastali "Topovi Tole Dačića". Meni se učinilo da ova priča o nastanku jedne tako konkretne forme iz sasvim apstraktne namere, ima nekakve veze i sa knjigom koja je pred vama. Možda zato što verujem da postoje i skulpture koje se moraju napraviti, i knjige koje se moraju napisati, i zato što verujem da "Topovi Tole Dačića" grme snažnije od brdskih haubica, i da se Kosovo može i dobiti i izgubiti među listovima jedne knjige. Tako je, između formi i oblika u kojima svoj večni san sanjaju duše od stabala oborenih na nekoj padini Šare, protekao susret pisca ove knjige Janka Vujinovića i vajara Svetomira Arsića-Basare, jednog od njenih prvih čitalaca. Neki bolji svedok, zabeležio bi taj susret bolje, a reči pohvale koje sam ja ispustio da zapišem, možda bi bile prigodnije za mesto na kome će biti štampana, ličeći na nekakav pogovor, ova belešta. Neki od budućih susreta pisca i čitalaca, možda će imati sreće da neko o njima bolje posvedoči. Moje ime je Zoran Bogavac, bavim se novinarstvom, a ovo sam zapisao 3. juna 1989.  Izvodi iz kritika Vladeta Vuković Reporterski stil dokumentovane istinoljubivosti i istine ne gubi ništa od svojih vrednosti zanimljivog pričanja i monologa koji se mestimično interpoliraju dijalozima životnim, izvornim, "uhvaćenih" na licu mesta, snimljenih verodostojno tako da taj bogati činjenični materijal, sagledan u istorijskoj vizuri, ne deluje izdvojeno, apartno, već u manjoj ili većoj neprekidnosti zavereničkih, pohlepnih težnji separatista za otimanje Kosova (i Metohije) iz srca naše zemlje. Reporterski, ali i književno verodostojno Vujinović prikazuje "Kosovo-grdno sudilište" u istorijskoj projekciji u kojoj besmisao izdvajanja Kosova iz Jugoslavije nije trenutni paradoks, već je sagledan u nizu ranijih separatističkih tendencija skrnavljenja srpskih svetilišta i imena na ovim prostorima. U nenametljivo i prirodno pričanje unosi mnoge pojedinosti koje u sveukupnosti istorijskih, mitoloških, književnih i etičkih segmenata dokazuju čvrstu celinu osnovne piščeve koncepcije i ubedljive valjane književne ob višestruku vrednost. Bagdala, Kruševac, Broj 370-371, 1-2. 1990.  Nenad Manojlović ... Pojedine priče iz ove knjige, mi ćemo ih tako nazvati uprkos tome što su one čvrsto ukomponovane u celinu knjige, kao naprimer ona o Miodragu Vojinoviću, zatim večera sa Fadiljom Hodžom Srpska ulica u Đakovici, Podne u Prištini, da spomenemo samo neke, predstavljaju lepe primere autorovog odnosa prema istini, patnji ljudi, njegovog dubokog uverenja da kabadahijski metodi prema nedužnim ljudima ne mogu biti proglašavani "bratstvom i jedinstvom". Ovom svojom knjigom Janko Vujinović izborio se za jedno časno mesto među autorima koji su pisali o Kosovu. Cilj koji je sebi postavio da čitaocima predstavi Kosovsku dramu juče i danas, u potpunosti je ostvario. Učinio je to na jedan način koji će, verujemo, naići na dopadanje kod šire čitalačke publike. Uveren da nema više istina, i da je ljudska patnja i najbitnija odrednica našeg postojanja, Janko Vujinović je uložio celog sebe u ovu knjigu. Ogorčen nepravdama, povređen kao čovek, on je ovim delom digao glas protesta protiv skoro 50.-togodišnjeg maltretiranja Srba na ovom području. U tom smislu je knjiga i svojevrsna optužba protiv svih onih koji su svesno ili nesvesno radili protiv srpskog naroda. Radio Beograd, Prvi program  Dragan Orlović Kojoj vrsti proze pripada Vujinovićevo delo? "Umjetnost riječi, kaže Vesna Parun, ne mora nužno biti i književnost, niti je nužno da pisanje po svaku cijenu bude umjetnost". Pesnik je odbio da bude sanjar, kaže ona jer je ovom vremenu većma no išta drugo neophodan svedok. Zgrabljen za grkljan, zaustavljenog daha, Janko Vujinović, sada već sredovečni intelektualac i pisac, naoružava se knjigama, novinama, lažnim doživljajima i iskustvima, i postaje svedok mraka u kome smo tako dugo živeli, i tragova onih koji su nam podvaljivali, na šta smo dugo, ćutke pristajali, zar ne? Ova knjiga je jedna bitka za razum. Drži je sama tema, a ne fabula, i crvena nit ličnog. Putovanje kroz vreme i prostor prošarano je citatima iz drugih knjiga, isečcima iz novina, čak i navodima dnevnopolitičke prirode. Imena su stvarna, datumi, toponomija - ništa nije izmišljeno. Fotografije i crteži dopunjavaju koncepciju koja glasi "opšta knjiga o Kosovu". Ona nije nova ali je efektna. "Kosovo je grdno sudilište" je i čitanka, u kojoj smo svi učestvovali. namenjena je čini mi se, posebno mladima. čitaćemo je i mi, stariji, mada je, možda, malo kasno i ostaje nam da se uglavnom stidimo. Ako nam se bar to dogodi - nije sve izgubljeno. "Ekspres Politika", Beograd, 6. 9. 1989. god.  Mihailo Blečić ... Pjesnik "Mukle raspukline" odbio je da bude sanjar u vremenu kojem je većma no išta drugo neophodan svjedok, pa tako i tu muklu i nijemu raspuklinu - koju u njegovoj prvoj i jedinoj zbirci poezije možemo uzeti kao puku metaforu - u ovoj najnovijoj njegovoj knjizi, proznoj, doživljujemo kao sablasno stvarnu povjesnu raspuklinu zemlje, što je zašiti ne može nikakva čarobna formula, ni zakrpiti ideologija, ni zaustaviti bajka o Evropama. Radio TV revija  Dragomir Brajković Kosovo je, u svesti našeg naroda, odavno prestalo biti samo geografska odrednica. Ono je, već vekovima, moralno pitanje i uporište. Na njemu se (kako kažu pesma i predanje) događalo sve ono što je sudbinski vezano za naš narod. Tamo je, pred sam boj, došao Marko da zavađenoj braći i velmožama kaže na kome je ostanulo carstvo i da podeli pravdu, ni po babu ni po stričevima već po pravdi Boga istinoga. Govoreći o Njegošu kao junaku, tragičnom junaku kosovske životne misli, Ivo Andrić je zapisao da je ova drama počela davno, na Kosovu. Ta drama nije ni prestajala. Kosovo je, i u naše dane, postalo grdno sudilište kako je pevao NJegoš i kako nam se naslovom svoje osobene, dramatičnošću kazivanja natopljene knjige, obraća Janko Vujinović. Ova nas knjiga ne sučeljava samo sa Kosovom današnjim već nam, dokumentima, izjavama, svedočenjima i fotografijom saopštava neprolaznost ove drame. Osobenost Vujinovićeve knjige je u tom što je, tragajući za samoosvešćenjem, objedinila različite forme i oblike saopštavanja. Putujući kroz prostor i vremen, kroz knjige, novine i lične ispovesti stradalnika sa Kosova Vujinović nas suočava sa teškim i bolnim istinama obavezujući nas na saučesništvo. Pred ovim redovima se niti sme, niti može ćutati. Janko Vujinović vešto svodi i vodi priču o Kosovu; ona se odvija na nekoliko ravni, teče u nekoliko pravaca. Lične drame i traume, kolone prognanika i egzodus nad jednim narodom potkrepljeni su kazivanjima potresnika i uzbudljivim, fotografijama, citatima iz knjiga, novina. Radio Beograd, Drugi program, septembar 1989.  Ljiljana Šop Vujinović obrazuje tri kruga zapisa koji tvore jedinstvenu povest o Kosovu. Iz recenzije  Milan Nenadić "Kosovo je grdno sudilište" može da se čita u dahu - to joj daje draž romanesknog ostvarenja; može da se čita kao publicističko-feljtonistička jer obiluje bezbrojem podataka; može da se čita i kao rodoslov prezimena Vojinović; može ova Vujinovićeva knjiga da se doživljava i kao svojevrsna vivisekcija, kao uzdužni i poprečni presek istorijskih neposrazuma koji su doveli do situacije u kojoj smo danas, pogotovo ako se misli na Kosovo i Metohiju kao kolevku srpstva i srspkog nasleđa, dakle na Kosovo koje je od 1389. godine uzletelo u nebo i gore mitski počiva, ali mu na zemlji mira nema jer nema mira Srbima koji tamo žive danas. Dnevnik, Novi Sad, 29. 9. 1989.  Slavica Garonja Knjiga J. Vujinovića sastavljena je kao kolaž tekstova, dokumenata i ilustracija u kojoj se prepliće sadašnja i prošla, viševekovna istorija Srba na Kosovu i Metohiji. U ovoj originalno komponovanoj knjizi, u izrazu koji je na granici sa literarnim, sa obiljem faktografskih činjenica svakodnevnog gorkog života Srba na Kosmetu, ali i književno-umetničkih prelamanja o starijoj prošlosti i dalekoj viteškoj istoriji, iščitavamo jkedno uzbudljivo štivo, koje žanrovski možemo podvesti istovremeno na: dnevnički zapis, putopis, reportažu i intervju različitih pripovedačkih glasova. Književna reč, Novine beogradskog čitališta, 10. 03. 1990, broj 350.  Rodoljub Ivanović Janku Vujinoviću, verovatno, nije bilo utešno da u sudbonosne dane ispisuje, većinom, gorke kosovske stranice, ali mu je pošlo z arukom da srpskoj prozi da još jedno vredno i, po mnogo čemu aktuelno delo, koje dokumentovano svedoči d aje Kosovo - u životoku dugom preko šest vekova - bilo i ostalo "grdno sudilište". Lozničke novine, 1. 09. 1989. Dragica Kuzmanović Iako objavljena sredinom prošle godine, knjiga "Kosovo je grdno sudilište", Janka Vujinovića je zadržala istu vrstu aktuelnosti, kao i u trenutku objavljivanja. Verujem da će je zadržati još dugo: na sreću po samu knjigu, na žalost po narod kome je ona posvećena. Radio Studentski grad, kraj maja 1990. godine.  index I bibliografija I recenzije I cv srpski I cv english I kontakt index.htmlbibliografija.htmlrecenzije.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlkontakt.htmlshapeimage_1_link_0shapeimage_1_link_1shapeimage_1_link_2shapeimage_1_link_3shapeimage_1_link_4shapeimage_1_link_5
Janko Vujinović
Bibliografija izbor Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347.   Vučji nakot roman, Prosveta, Beograd, 1986, strana 1-295.; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-310.  Knjiga o radovanju zbirka priča, Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Drugo izdanje Kulturni Centar Vuk Karadžić, Loznica, 2003. st. 1-150. Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.;drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412.  Press materijal izbor Recenzije izbor Panika u intersitiju Knjiga o radovanju Vučji nakot Kosovo je grdno sudilište Panika u intersitiju
odlomak iz romana Panika u intersitiju - srpski Panika w pociągu intercity - polski Panic in the Intercity - english Panik im intercity - deutsche Паника в экспрессе - pусский  Biografija Biografija - srpski Biography - english Biografia - polski Linkovi Katerda za južnu slavistiku Univerziteta u Lodzu Izdavač "Tygiel Kultury", Lodz ProjektOR, web arhiv južnoslovenske književnosti Lođka slavistika / Slawistyka Łódzka Udruženje književnika Srbije Projekat Rastko - Antologija srpske poezije XX veka Projekat Rastko - Poljska Narodna biblioteka Srbije Kontakt janvujin@wp.plpanika.htmlpanika.htmlvucji.htmlvucji.htmlknjigaO.htmlknjigaO.htmlpress.htmlpanika.htmlknjigaO.htmlvucji.htmlpanika-odlomak.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-german.htmlpanika-od-ruski.htmlpanika-story.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlCV%20polski.htmlhttp://www.slavica.uni.lodz.pl/start.htmlhttp://tygiel.free.ngo.plhttp://www.plama.art.pl/OR/public_html/YU/Inne/sylwetki/vujinovic.htmlhttp://slawistykalodzka.sns.pl/http://www.uksrbije.org.yu/index.htmlhttp://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11084http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/bibliografija/bstojanovic-serbica.phphttp://www.nbs.bg.ac.yu/mailto:janvujin@wp.plshapeimage_3_link_1shapeimage_3_link_3shapeimage_3_link_5shapeimage_3_link_7shapeimage_3_link_8shapeimage_3_link_9shapeimage_3_link_10shapeimage_3_link_11shapeimage_3_link_12shapeimage_3_link_13shapeimage_3_link_14shapeimage_3_link_15shapeimage_3_link_16shapeimage_3_link_17shapeimage_3_link_19shapeimage_3_link_20shapeimage_3_link_21shapeimage_3_link_22shapeimage_3_link_23shapeimage_3_link_24shapeimage_3_link_25shapeimage_3_link_26shapeimage_3_link_27shapeimage_3_link_28shapeimage_3_link_29shapeimage_3_link_30
© 2008 Janko Vujinovic janvujin@wp.pl