Panika u intersitiju proza, / Panik im Intercity, Panika w pociągu intercity, Паника в експрессе, Panic in the Intercity / odlomak romana objavljen na pet jezika, prevodi: Slobodanka Ljujić Baeter, Teresa Sikorska, Anastasija Timinska i Ljiljana Krstić... Copyright: J. Vujinović & Tygiel Kultury, Łódż, 2003. str. 1-72. Odlomak iz knjige Panika u intersitiju
 Voz IC prosto klizi po šinama. Juri velikom brzinom to čudo, za pripadnike starih, mudrih, još uvek stočarsko-zemljodelačkih, savremenom dobu neprilagođenih pa shodno tome i iščezavajućih naroda, čudo od tehnike. Pojedince, pripadnike takvih etnosa tu, u vozu, svašta snađe. No, bez obzira na to, tehnički izumi se iz dana u dan usavršavaju, izumitelji konstruišu sve složenije mašine, narodi nestaju a voz ide dalje. Iz Minhena se, ako je to za priču važno, vraćaš u Frankfurt. Umoran, isceđen, potišten. Ako se već nešto piše, zašto to čitati pred takozvanim ljubiteljima lepe reči? Čemu? Zato što je to književna omladina? Pa naročito bi njih trebalo izbegavati: neka svako otkrije svoj put! Nije ni trebalo da ideš. Šta ćeš u Minhenu? A što se više približavaš gradu čiji je naziv kompjuterski upisan na tvojoj voznoj karti, sve češće se pitaš: šta ćeš i u Frankfurtu? Od nekoliko raznorodnih ranohrišćanskih redova pravoslavnoga monaštva izdvajaš monahe koji se mole ćuteći. Odmah zanemarimo pridev pravoslavnoga u prethodnoj rečenici - tada nisu postojali pravoslavni i katolici, već samo hrišćani - da bi priča tekla dalje, jer i imenica kojom je ona počela, to jest, voz ide, juri li, juri kroz prostor i vreme. I ti u njemu razmišljajući o ćutanju. Ne bacajte biser pred svinje, propovedaše Matej. Preoštrog Mateja ublažimo evanđelistom Lukom, zaštitnikom slikara i pisaca: A svakome koji ište, podaj, i koji tvoje uzme, ne išti (Ev. po Luki, 6,30). Raspet između odsečnoga Mateja i blagoga Luke produbljuješ nezadovoljstvo proživljenim literarnim izletom. Poznatije su propovedane od pisanih, ognjem u pepeo pretvorene od sačuvanih knjiga. Nikolaj Gogolj je spalio drugi deo Mrtvih duša. A Kafka, Man, Niče? Pa Fjodor Dostojevski! Vladimir Majakovski se stalno pitao: Kako u debelo uho zabosti nežnu reč? Pesnik nije znao odgovor, pa se, kažu, ubio. Od propovednika preko Ovidija do Bulgakova i dalje. Lomače, izgnanstva, tamnice, ludila, logori, rukopisi... A ti, eto, zapucao u Minhen. Zvala te književna omladina i ti odmah pojurio. Srećom ili nesrećom, prisebni ljudi su ti obezbedili povratnu kartu, i ti se, nevoljno, vraćaš u Frankfurt, iako je to, kada se malo razmisli, mogao biti i neki drugi grad, na primer, Diseldorf. Šta nedostaje prestonici Severne Rajne-Vestfalije? Mnogo, i ništa! A tek Kelnu, Berlinu ili Petrogradu? Šta je - tu je! Od sudbine se ne može pobeći, što bi rekli junaci pisaca realista, nesvesno se oslanjajući na mutne, no u nekim zemljama još uvek žive, ostatke prehrišćanskih verovanja zajedničkih nam predaka u sudbinu. Jeste, kako je - tako je, zaključuješ. Ne treba sebe da osuđuješ. Naprotiv, možeš biti zadovoljan: odazvao si se pozivu, čitao, govorio, pa su ti, ne samo putne troškove, već i pristojan honorar isplatili. Upoznao si dva-tri zanimljiva čoveka. Bio je tu i princ, potomak iz Srbije proterane dinastije Karađorđevića. I sada se vraćaš. U dobrom si, brzom, modernom vozu, toplo je, mirno, bezbedno... Ali, opet te mori pitanje: šta ćeš u Minhenu? A i u Frankfurtu? I prestonica Hesena na Majni ti je samo usputna stanica? U stvari, sva su ti odredišta usputna i privremena Posmatraš predele kraj pruge, ako ovaj voz uopšte ide šinama. Kraj tebe lete njive, sela, voćnjaci, velika skladišta u dolinama, očuvani, obnavljani i zaštićeni zamkovi na bregovima, idilični gradići, fabričke hale i dimnjaci, šume na brdima. Nailazi i polje prekriveno tankim, zorom napadalim snegom. Iza poljane je šumica. Nasred te snežne ravnice, najednom, ugledaš psa. Veliki neki pas, poput vuka. Pas li je, vuk li je?  Usamljen je na snegu, na nevelikoj zaravni između koloseka, malog naselja koje upravo odleće i zabrana koji ti se leteći približava. Međutim, činjenice su obrnute: nošen bešumnim letećim vozom nevidljivih krila ti odlećeš a ceo krajolik, i on, pas-vuk, samotan na zaravni, stoje. Na zemlji. Čvrsto vezani za tlo još od postanka sveta, a od starih Jelina i poznatim zakonom Zemljine teže. Bar tako je u stvarnosti. Ali, šta je to i postoji li uopšte realnost, pitaš se, podsetivši se kretanja nebeskih tela i tvrdnje da se i Zemlja kreće, ma koliko za tebe ta naučna postavka bila onespokojavajuća. Pa ko onda leti a ko stoji? Ti ili On? Ko odlazi, a ko ostaje? Ko je tamo, ko ovde? Šta oko čega kruži?... Zadrhtiš od pomisli da si ti tamo, napolju, a on, pas ili vuk, ovde, u vozu, unutra. Od te, samo na prvi pogled iznenađujuće, misli prenu se, trže se stepski vuk u intersitiju. Posmatra sad on tebe na ledini. Žao mu je, samo što mu niz oštro, lepo vučje lice ne potekoše suze. Žali - oko tebe nigde vučjeg čopora. Sam si! Mogla se tu naći makar vučica. Ima li u toj pitomini neka jazbina da se od hajke skriješ? Skloniš dok ne prođu hajkači. Zagreješ, jer decembarski je suvomraz. Juče je bio Nikoljdan. Pomozi mu, Sveti Nikola! Sakrij gonjenoga od gonitelja! Zaštiti putnika na putu, Sveče, Putniče! polutiho se pomoli i prekrsti, a grudi mu prereza sečivo poznatog bola. Tužan je, pretužan - gde su ona vedra, ledena, ozvezdana nebesa i široka stepska ravnica pod dubokim snegom iz knjige Mašine i vuci. Nesrećan je vuk-putnik intersitija što je iznad tebe nisko hemijskim isparenjima zatrovano nebo premreženo dalekovodima a ispred mala osnežena ravan. I gaj kojim su vizuelno i akustički koliko-toliko zaštitili, odvojili naselje od šestotračnog autoputa (po tri trake sa svake strane i jedna, pomoćna, zaustavna), kojim danonoćno, idući na severozapad ili na jugoistok, predu automobili i džipovi, brekću kombiji i autobusi, tutnje cisterne i kamioni. Zvukovi i isparenja se dižu u nebesa. Rasprostiru se po oblacima i ponovo se, kondenzovani i otežali, obično u sitnim vodenim kapljicama čestih dosadnih kiša, spuštaju na tlo trujući trave, useve i drveće, životinje i ljude. Na do maločas udobnome sedištu u pušačkom vagonu vrti se stepski vuk. Nervozno zgužva plastičnu čašu iz koje je upravo popio bljutavu kafu; opirao se utisku da s tom tekućinom, osim neizvesnog procenta kafe, ispija i izvestan postotak plastike, vešto izmešan s nekim sredstvom za pranje. Ugasi cigaretu, gorko mu je u ustima, noćas se posle tog čitanja baš napušio. A da bi se lakše podneo taj, takoreći književni susret - bilo je i pića. Kako se očistiti, rashladiti? Udahnuti svež vazduh? Možda oslanjanjem dlanova o prozor voza? Snažan, hladan dah stepskih ravnica iznenadi putnike oko njega. Šta je sad to, pitaju se. Trenutni kvar na sistemu za zagrevanje kompozicije, teše se, dok sklapaju novine i knjige, ogrću šalove i jakne. Tako se ponašaju putnici. Dobri, obični ljudi. A on? On, vuk-putnik, shvata da si ti napolju, u potpunome bezizlazu. Videće te neki besposleni šetač, rekreativac, mirni zemljoradnik ili lovac. Ko god te ugleda, dojaviće tamo gde treba! I šta te onda, baćuška moj mili, čeka? Krenuće potera, ljudi i psi. Videvši mnoštvo, počećeš da bežiš. Samo da pred poterom ne preskočiš zaštitnu ogradu autobana i ne podletiš pod jureće vozilo. Ako te ne stignu brzi lovački goniči ili, avaj, izdresirani, dopingovani policijski psi, tragači, juriće te helihopterom. Baciti mrežu, pa u mrežu saterati. Uspavati hicem iz revolvera. Svejedno kako te uhvate, kraj je istovetan: ispitivaće, proučavati tvoju glavu i telo. U moždanim vijugama tražiće misao koja te je dovela tu, u naselje, među ljude. A režući ti telo, posebno udove, pokušaće da saznaju kako si i za koliko si vremena prevalio razdaljinu od skoro pet hiljada kilometara, tačnije četiri tisuće i sedam stotina vrsta. Ej, gde su nepregledne stepe iza Volgograda, a gde gradić N. ispred Frankfurta? Ako dnevno, u stvari preko noći, jer krećeš se samo od predvečerja do praskozorja, pretrčiš optimalnih sedamdesetak vrsta, treba ti devet nedelja. Sad si bio tamo iza Volge, a sad si se ukazao tu, ispred Majne. Ili si, možda, odavno tu: čopori sibirskih i stepskih vukova su, idući za poraženom Napoleonovom vojskom u zimu 1812-1813. godine, stigli na područja između Majne i Rajne. Da nisi jedan od tih? Tada, pre osamnaest decenija došao, a ovog predvečerja vaskrsnuo? Bolje bi ti bilo da si još ostao pritajen. Jer, ne znaš, niti slutiš šta te ovde, dobri, pitomi moj brate, može snaći. Da nisi potomak tih kurjaka. Vukova-ratnika. Pojmivši svu tvoju bespomoćnost i izgubljenost među ljudima opasnim, znoji se vuk u intersitiju Berchtesgadener Land. Oštar miris divlje zveri uznemiri putnike. Skaču, hrabriji protestuju, slabiji vrište. Preobražaj je potpun. Zarobljena životinja u vozu požele da te dovikujući opomene. Proba šapama i kandžama da otvori prozor. Uzalud. Raskrvavljene šape, prsti. Slomljene kandže, nokti. Umni konstruktori su napravili ovaj voz. Kompozicija je snabdevena svežim, dovoljno vlažnim, čak i namirisanim vazduhom. Nauka je odavno proračunala koliko je vazduha potrebno čoveku za normalno disanje. Koliko duša, toliko i vazduha! Ta iskustva su, naravno, korišćena i pri konstruisanju ovog modernog voza nemačke železnice. Svi putnici lepo putuju i dišu. Vazduha u izobilju. Inženjeri, dakle, sve o vozovima znaju, ali ne znaju kada će u putniku - jer, nažalost, čovek je samo čovek, dakle, nepredvidiv je! - kresnuti pogubna divlja misao da otvori prozor ili vrata i iskoči iz voza u punoj brzini. Zbog takvih iznenadnih, prilično retkih ali mogućih nauma, konstruktori vozova su i osigurali putnike. Voz je takoreći hermetički zatvoren. Prozori se uopšte ne mogu otvoriti a vrata se otvaraju kontrolisano iz kompjuterskog centra, i to tek onda kada se kompozicija potpuno zaustavi. Ukratko, sve je pod kontrolom. A sada? Panika u intersitiju. Ako reč panika nije isuviše blaga da se opiše stanje koje zahvata putnike oko njega. Mlada Nemica dobija prevremene trudove i rađa. U skoro sterilisanom vozu oglašava se Mladenac, kome se ne zna otac. Videvši stepskoga vuka zaplaka Rus koji je ušao u Nemačku na kaćuši 1945. godine. Došao i ostao. I sada misli Rus: Nemačka se ujedinila, Rusija se raspala, u vozu je stepski vuk, eto, opet, rata! Ne daj bože, prekrsti se široko s tri prsta, ali duma dalje. Turci će na Balkan, siti Germani na Istok, pa će onda gladni Sloveni na Zapad. Ono, brat bratu, dosta se i živelo u miru. I mir dosadi! A i ovi ovde se opet izbezobrazili! Samo da ih đavo ne navede da opet krenu na Istok, na Svetu Matušku Rusiju! Ako Bog da! Tamo će se, kao i uvek, zaglaviti. Mirno!, komanduje starac Rus, ratnik kome je mir dodijao. Arapin prostire molitveno ćilimče, peti je sat, čas molitve ićindije. Alah bismilah, klanja se okrenut ka Meki i Medini, moli se da bi sačuvao veru Muhamedovu ovde usred Evrope, okružen hrišćanima među kojima se, kao u svakoj nečistoj veri, svašta zbiva: opasna zverka usred voza. Nemac iz Povoložja došao među svoje tek pre tri godine, prepoznavši divljač stepsku trči po vozu, traži službenika nemačke železnice, da prijavi! Biznismen s Dalekog istoka pritiska komande, pita PC, lap-top: šta se to događa? Ali na ekrančiću su ili berzanski izveštaji ili ono što i kosooki gleda: divljač među putnicima. Drugi Žuti sa Istoka se doseti jadu i ušmrknu kokain. Čuveni etnolog sa Univerziteta u Kelnu posmatra pojavu i brzo beleži zapažanja. Turkinja skupi oko sebe decu, troje ih je u vozu, srećom, troje ostadoše kod kuće, bar su ona, za sada, bezbedna. Mešane krvi Istoka i Zapada, iz jedne zemlje srednjeg Podunavlja, lepa, mlada žena se uzbuđeno pribija uz Južnoamerikanca, ovaj je jednom rukom drži pod kontrolom da strah ne pređe u uzbuđenje a ovo u pohotu, a drugom rukom u vazduhu ispisuje Holotl, znak boga sa psećom glavom, Boga koji je Maje i Asteke odveo u donji svet. Odveo ih, skrio ispred najezde divljih, krvoločnih belaca, hrišćana sa evropskog kontinenta. Crnac, šta crnac? Ništa! Sanja svetlost avgusta, budi se iz dremeža. Vidi uspaničenost oko sebe, opet spušta očne kapke i po intersitiju se uz tiho vučje zavijanje razleže i tužni napev jednog plemena srednje Afrike, poslednja pesma upućena žrtvi pre nego što je stave na razbuktalu lomaču. Četvrti Nemac, iako o trećem nije ništa rečeno. Ratovao između Kijeva i Odese, srećno se vratio iz vojne s jednom nogom, dok gleda stepsku životinju zatečenu ovde među ljudima, priseća se: u jazbini se tri meseca skrivao, kurjaci mu rane lizali, i tako, među njima, vucima, preživeo. Podmlađena Nemica, baba ispeglanoga lica, misli o snažnim rukama muškaraca sa obala južnih mora, dok preko puta sebe gleda onemoćalog starca, muža. Eh, kada će već jednom da ode? Sada bi ga ovo krznato čudo u vozu moglo dokrajčiti moždanim udarom. Politički emigrant iz jedne zemlje nedavno rasturenog istočnog bloka prepoznaje agenta tajne policije. To je, zna se, najopasnija i najefikasnija služba na svetu. U prerušavanju su majstori. I da se u jagnje pretvorio, poznao bi on pratioca koji ga, evo, i u vozu, usred Evrope, prati. Ide za njim u stopu. I još se vukom stvorio! Da si ti unutra, u vozu, a ne napolju, na osneženoj livadici, ti bi, citirajući Tablice naroda: „Srbin vuk jest“, u intersitiju ugledao staro srpsko vučje božanstvo. Svi se izmiču, drhte! U zver gledaju. A ona u tebe kroz stakla prozora gleda. Hteo bi, i ti to napolju osećaš, da ti pomogne. Ako ništa, bar da ti se pridruži. Ali, kako? Ko može otvoriti prozor ili vrata dok je voz u pokretu? Ko zaustaviti kompoziciju? Ko izaći iz voza? On je pokušao, i šta? Slomljene kandže, krvave šape. Urlik. Putnici beže u druga kola. Vuk udara glavom u jako staklo prozora intersitija. Puca koža na čeonoj kosti. Iza oblaka izgreva pun mesec. Ti, pošavši desnom nogom, počinješ trčati, hvataš zalet, trčiš, krstiš se i, skoro oslobođen sila teže, skokom zveri preskačeš visoku betonsku ogradu autobana. Odozgo, sa zapada, približava se ogromni, dvoprikolični kamion. Post skriptum. Po štamparijama se snimaju ploče ili uveliko vrte rotacione mašine - štampaju se jutarnja izdanja novina. Radio-stanice su u redovnim emisijama o stanju na putevima emitovale vest o lančanom sudaru, naletanju desetine kola na drumsku krstaricu. Prećutale su zgaženo telo i, naravno, prekid napona struje u intersitiju u trajanju od desetak sekundi. Sve je, javljali su, posledica uobičajene nedeljne saobraćajne gužve. Veliki, uticajni nemački dnevnici - ni slova! Istina, Rheinische Post će devet meseci nakon opisanog događaja iz pera Volfganga K. objaviti novinski tekst o Pogubnim mitovima u klancima Balkana. Tu se kao glavni podstrekač sadašnjeg rata na Balkanu pominje staro srpsko vučje božanstvo. Vremenska podudarnost štampanja tog natpisa i ispisivanja završne verzije ove priče sa post-skriptumom - sasvim je slučajna. Čim je voz s dva-tri minuta zakašnjenja stao na frankfurtskoj stanici, iz njega su, odmorni i zadovoljni uslugama Nemačke železnice, skraćeno DB (Deutsche Bann), izašli svi kojima je to bilo stanično odredište. Među njima i bradati sredovečnik s vidljivim ožiljkom na čelu, ali i nevidljivim u grudima. Onaj čije ime nevoljno pokriva ovu priču, iako bi to moglo biti i ime bilo kojeg od onih koji je čitaju. Možda upravo tvoje. Iz knjige „PANIKA U INTERSITIJU” Izdavač Grafički atelje DERETA Beograd, 2000. Str. 131-141 index I bibliografija I recenzije I cv srpski I cv english I kontaktindex.htmlbibliografija.htmlrecenzije.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlkontakt.htmlshapeimage_1_link_0shapeimage_1_link_1shapeimage_1_link_2shapeimage_1_link_3shapeimage_1_link_4shapeimage_1_link_5
Janko Vujinović
Bibliografija izbor Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347.   Vučji nakot roman, Prosveta, Beograd, 1986, strana 1-295.; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-310.  Knjiga o radovanju zbirka priča, Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Drugo izdanje Kulturni Centar Vuk Karadžić, Loznica, 2003. st. 1-150. Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.;drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412.  Press materijal izbor Recenzije izbor Panika u intersitiju Knjiga o radovanju Vučji nakot Kosovo je grdno sudilište Panika u intersitiju
odlomak iz romana Panika u intersitiju - srpski Panika w pociągu intercity - polski Panic in the Intercity - english Panik im intercity - deutsche Паника в экспрессе - pусский  Biografija Biografija - srpski Biography - english Biografia - polski Linkovi Katerda za južnu slavistiku Univerziteta u Lodzu Izdavač "Tygiel Kultury", Lodz ProjektOR, web arhiv južnoslovenske književnosti Lođka slavistika / Slawistyka Łódzka Udruženje književnika Srbije Projekat Rastko - Antologija srpske poezije XX veka Projekat Rastko - Poljska Narodna biblioteka Srbije Kontakt janvujin@wp.plpanika.htmlpanika.htmlvucji.htmlvucji.htmlknjigaO.htmlknjigaO.htmlkosovo.htmlkosovo.htmlpress.htmlpanika.htmlknjigaO.htmlvucji.htmlkosovo.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-german.htmlpanika-od-ruski.htmlpanika-story.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlCV%20polski.htmlhttp://www.slavica.uni.lodz.pl/start.htmlhttp://tygiel.free.ngo.plhttp://www.plama.art.pl/OR/public_html/YU/Inne/sylwetki/vujinovic.htmlhttp://slawistykalodzka.sns.pl/http://www.uksrbije.org.yu/index.htmlhttp://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11084http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/bibliografija/bstojanovic-serbica.phphttp://www.nbs.bg.ac.yu/mailto:janvujin@wp.plshapeimage_3_link_1shapeimage_3_link_3shapeimage_3_link_5shapeimage_3_link_7shapeimage_3_link_8shapeimage_3_link_9shapeimage_3_link_10shapeimage_3_link_11shapeimage_3_link_12shapeimage_3_link_13shapeimage_3_link_14shapeimage_3_link_15shapeimage_3_link_16shapeimage_3_link_17shapeimage_3_link_19shapeimage_3_link_20shapeimage_3_link_21shapeimage_3_link_22shapeimage_3_link_23shapeimage_3_link_24shapeimage_3_link_25shapeimage_3_link_26shapeimage_3_link_27shapeimage_3_link_28shapeimage_3_link_29shapeimage_3_link_30
© 2008 Janko Vujinovic janvujin@wp.pl