Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347. treće izdanje, Beograd, 2003., str. 1-267, Pogovor: Ljiljana Šop, Sava Vučić.  recenzije/izbor iz press materijala Mihajlo Pantić: POŠTOVANJE SAMOĆE Kao i moja koleginica Ljiljana Šop ni ja nisam zadovoljan odlomkom koji je Janko Vujinović pročitao. Ne iz tematskih razloga, ne ni zbog načina na koji je pisac čitao taj odlomak, već zbog toga što mislim da on nije reprezentativan za ovu njegovu knjigu. Naime, u pročitanom fragmentu ne nazire se dominantna tema o kojoj se u ovoj knjizi pripoveda. Zbog toga sam ja ovde, na licu mesta, pokušao da odgovorim na pitanje koje je i Ljiljana Šop postavila: šta bi, dakle, bilo reprezentativno za ovu knjigu, koji odlomak? I, evo, otkrio sam jedan kratak fragment koju ću vam pročitati. On je melanholičan. Intonacija koja senči pripovedanje u „Panici u intersitiju“ je raznolika. Neki put je to pripovedanje epski objektivno, drugi put je lirski meko. Ali, ipak, osnovni ton koji plavi pripovedni tekst Janka Vujinovića jeste tuga i melanholija. Kao što znate, srpska književnost 20. veka svog najvećeg i umetnički najznačajnijeg pesničkog melanholika ima u Milošu Crnjanskom. Ovo, naravno, nije obična profesorska analogija. Ima u toj analogiji i nekih dubljih i smislenijih veza. Te veze pokazuju da naš književni jezik čuva u sebi nešto što bih nazvao književnim pamćenjem ili književnom podsvešću. Jezička dimenzija Vujinovićevog pripovedanja pokazuje vrlo razvijenu memoribilnost, odnosno, u toj dimenziji postoji nehotično sećanje na ono što nam pripovedanjem dolazi iz književne tradicije. U ovu knjigu utkan je jedan mitopoetksi sloj. Rečju, kada govori o mitskoj i o poetskoj dimenziji „Panike u intersitiju“ svako ko književno misli na srpskom jeziku neminovno se mora setiti književnog dela Miloša Crnjanskog. Tu, naravno, nije kraj. Preko mitsko-poetskog sloja u Vujinovićevoj knjizi slaže se sloj citatnosti, što me vodi zaključku da je Vujinović svoju knjigu uredio kao jedan dobar starinski sanduk s nevestinskom opremom. Znači, njegov tekst je nastao naslojavanjem više različitih a skladno ukomponovanih slojeva. Pisac je pripovedne slojeve ili, ako više volite, pripovedne zglobove dela omeđio nekim poznatim pesmama. Knjiga počinje citatom, odnosno velikim fragmentom iz čuvene pesme Jovana Sterije Popovića „Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava“, a završava se, ne slučajno, „Lamentom nad Beogradom“ Miloša Crnjankosg. Time se naglašava jedan čist književni kontinuitet. Ovde ću na čas izreći i jednu napomenu. Naime, prvi, dunavski krug povesti ima kao moto pomenutu pesmu J. S. Popovića. Kao uvod u drugi krug, povesti sa Rajne poslužila je pesma „Gde“ Hajnriha Hajnea. A treći komentatorski zglob ili prsten ima kao uvod delove „Lamenta nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog. Idemo dalje. Ljiljana Šop je malopre pomenula poetičko načelo vezano za ranu poetiku Janka Vujinovića. Reč je o poznatom principu univerzalne analogije ili svepovezanosti činjenica sveta. Kao što znate, na principu univerzalne analogije počiva i književna filozofija ili poetička koncepcija Miloša Crnjanskog, koja je naročito došla do izražaja u onoj njegovoj čuvenoj pesmi „Sumatra“. Kod Janka Vujinovića načelo svepovezanosti činjenica sveta u knjizi „Panika u intersitiju“ podignuto je na viši stepen, dakle, još je izraženije nego u predhodnim delima ovoga pisca. Što znači da je princip univerzalne analogije dobio oblik celovitog stvaralačkog sistema. Prvo je, u značenjskim koordinatama knjige, reč o dve velike reke koje su mitski kodirane, koje su u suštini dve velike granične reke. Iza tih reka, iza Dunava i iza Rajne je u istoriji predhrišćanskog doba prestajao svet. Znači, tu je granica između dva različita tipa civilizacije... Graničnost pokreće pripovedanje. Ali, istovremeno, te dve reke imaju nevidljivu kopču. Pripovedač u jednoj priči ove knjige navodi kako su Dunav i Rajna povezani podzemnim vodama. Na tačno određenom mestu tokovi tih reka se približavaju na svega dvadesetak kilometara razdaljine iako one pripadaju različitim slivovima. I tu se opet otvara prepoznatljiv geopoetički model pisanja koji je, ni to nije slučajno, takođe bio blizak Milošu Crnjanskom. Naravno, ne treba od govora o ovim analogijama praviti naučni simpozijum, analogije mogu samo da prodube uvid u Vujinovićevu knjigu, da dodatnim svetlom osvetle ono što je u njoj autorski specifično. No, recimo, pogledajte ovu vezu: Janko Vujinović je ispripovedao priču o ljudskom životu iz „srpskog“ i „nemačkog“ dela, uslovni roman rasut u šest različitih i različito ispripovedanih poglavlja. Uslovno, rasuti roman je i „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog, takođe melanholična knjiga. Kao i „Dnevnik...“ Crnjanskog i Vujinovićeva knjiga uvek ima istog junaka i zato je „Panika u intersitiju“ mogući roman o junaku koji se kreće kroz prostor i kroz vreme. Poglavlja, to jest, priče toga projektovanog romana u suštini tretiraju pojedine delove junakove biografije. Oslanjajući se na nešto što jeste hrišćanska simbolika, ne samo književna nego i biblijska, Vujinović je na kraju knjige dodao i sedmi zglob. Taj zglob je neka vrsta komentatorskog svoda priče, onaj vršni sloj kojim se tumači samo pripovedanje. Služeći se hrišćanskim poimanjem sveta mogli bismo reći da Vujinovićeva knjiga ponavlja nedeljni interval, njena kompozicija poklapa se sa sedmičnim računanjem vremena. Ako su ovih šest zglobova šest dana u sedmici, delovi u kojima se pripoveda o nekoj radnji i stvara se jedan pripovedni svet, u sedmom zglobu, u nedelju, namenjenoj odmoru, taj se svet komentariše. Setite se knjige „Itaka i komentari“ Miloša Crnjanskog. Zar nas Vujinović ne podseća na autorski osoben način da je pripovedni komentar, to jest narativna racionalizacija kreativnog čina, važno svojstvo i velika tekovina modernističke književnosti koju je u punom značenju, u punom opsegu u srpsku literaturu uveo Miloš Crnjanski. Tako bi se zaista mogla napraviti jedna vrsta književno istorijskog rama ili poetičkog okvira pomoću koga bismo mogli razumeti kako zapravo nastaje ova knjiga, kako je pisac sklapa. A smisao koji nam dolazi iz oblika priče, iz načina koji je pisac odabrao da nam saopšti svoju sliku sveta, presudan je za formiranje suda da li je neko delo uspelo ili ne. Janko Vujinović izabrao je za formiranje svoga pripovednog oblika onu vrstu pripovedne tradicije koju je uspostavio Crnjanski i to je učinio sa merom, prihvatajući i autorski produžavajući onaj ogranak u modernom srpskom pripovedanju za koji bismo sa pravom mogli reći da je reprezentativan za našu umetničku i kulturnu tradiciju. Ali, time se ova knjiga ne iscrpljuje. Sve ovo što sam do sada rekao je samo neka vrsta uvoda za razumevanje načina na koji Janko Vujinović piše svoje književne tekstove. Mada ne poznajem stvaralački opus Janka Vujinovića onako dobro kao što ga poznaje moja koleginica Ljiljana Šop, čini mi se da je ova knjiga vrh dosadašnjeg piščevog opusa. Ljiljana Šop čitala je taj opus u celini i ovaj moj sud može ili da potvrdi ili da ga odmah opovrgne. Pri tome, ona je Vujinovićeve knjige čitala sukcesivno, onako kako su nastajale, i ona ima ono što se može nazvati „uvidom u genezu“, ona je, dakle, u ovoj relaciji pisac – kritičar Borisav Mihailović Mihiz, a Janko Vujinović je – Borislav Pekić. Jedina knjiga Vujinovićeva koju sam pročitao pre ove o kojoj večeras govorimo bio je roman „Vučji nakot“. Čak i taj roman nisam čitao u vreme kada je objavljen, nego sam ga čitao kasnije, sada ću podsetiti gospođu Šop a i vas, jer ste to gledali na televiziji, čitao sam ga onih godina kada su kritičari na TV birali deset romana decenije. I tada sam zapamtio tu knjigu kao nešto što mi je bilo promaklo, a nešto što je zanimljivo, i ne bez značaja za jedan vid pisanja romana u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Moji utisci o knjizi „Panika u intersitiju“ još su nesređeni, jer sam knjigu tek pročitao. Zato pred vama večeras ovako skokovito pokušavam da te utiske priberem i uobličim. Prvo pitanje na koje treba dati odgovor jeste: O čemu govori ova Vujinovićeva knjiga? Ako to pitanje postavimo piscu, on će, slutim, sesti i napisati još jedan komentatorski prsten. Dakle, pitam se pred vama gde je tematska tačka, ona stajna tačka pripovednog interesa na kojoj počiva „Panika u intersitiju“? Tom pitanju treba dodati pitanje gde je motivacija za njeno pisanje, zbog čega i iz čega je ova knjiga nastala. Jer, ako nema dobre motivacije za pisanje, i odgovarajuće artikulacije toga pisanja, onda nema ni čitalačkog odgovora. Vujinovićeva knjiga s pravom i pokrićem čeka čitalački odgovor jer ispunjava prethodna dva uslova, motivaciju i realizaciju. Na sva ova postavljena pitanja možemo odgovoriti jednim starim ali i dalje nepogrešivim odgovorom: u „Panici u intersitiju“ pripoveda se o pojedinačnom, usudnom ljudskom životu, o ljudskoj sudbini, o onoj temi kojom se, pravo govoreći, na ovaj ili onaj način, bavi svaka autentična književnost. Naravno, u Vujinovićevoj knjizi pripoveda se iz posebno podešene pripovedne perspektive. Knjiga „Panika u intersitiju“ izlaže jedno transponovano ljudsko (biografsko) iskustvo, jedan, da ovde upotrebim Kišov termin, stvarni i mogući „gorki talog iskustva“. Pisac je sam sebi zadao zadatak pronalaženja književnog, jezičkog, fikcionalizovanog ekvivalenta sopstvenog biografskog iskustva i u tome je u velikoj meri i uspeo. U knjizi „Panika u intersitiju“ on je, dakle, rešavao onu čuvenu, prastaru književnu jednačinu koja postoji od kada postoji literatura. U svakoj dobroj knjizi uvek se iznova pripoveda o ljudskom životu, ali se pripoveda tako kao da se pripoveda prvi put, priča se tako kao da je prekjuče nastao svet. A tako je zbog toga što je individaulno iskustvo neponovljivo i o njemu se pripoveda zato što pripovedanje verifikuje iskustvo kao takvo, u krajnju ruku nesaopštivo i neponovljivo. U „Panici u intersitiju“ mi možemo pronaći nešto od prvotnosti, od izvornosti, nešto od ubedljivosti prirodnog pričanja priče, bez obzira na to što je reč, kao što je već istakla Ljiljana Šop, o vrlo složeno komponovanoj knjizi, drugo i prilježno pisanoj knjizi, i, uz to, dobro smišljenoj, što se može potvrditi činjenicom da su u njoj slučajnosti svedene na minimum. Gotovo svaka digresija, svaki eskurs, svaka fusnota ima svoj dublji razlog zbog koga se nalazi u tekstu knjige i baš na nekom posebnom, za sebe odabranom mestu. Iza Vujinovićeve knjige, rekoh već, počiva jedno autentično životno iskustvo. Da bi nam preneo to iskustvo, pisac u „Panici u intersitiju“ koristi jedan prastari književni trik koji počinje – sretali ste to, čitali ste desetine takvih knjiga – napomenom: u ovoj knjizi je sve izmišljeno i nema nikakve veze sa stvarnošću. U književnosti je ta rečenica varirana na desetine raznih načina. Neki put ona glasi: u ovoj knjizi je sve istinito, ali to nema nikakve veze sa stvarnošću. Znači, takvom stvaralačkom perspektivom, odmičući od sebe iskustvo dogođene stvarnosti, pisac zapravo želi da se distancira od onoga što je u svojoj knjizi ispripovedao, i da posreduje svoju istinu sveta na jednom višem, univerzalnom nivou. Da, da, opet mi na um pada Crnjanski. Ovu knjigu, kao i sve knjige slične vrste, ipak uslovljava samo i neponovljivo životno iskustvo. Da se Janko Vujinović rodio kao neki drugi čovek on nikada ne bi napisao ovu knjigu. Ali, kada se rodio kao Janko Vujinović, onda on piše knjigu koja je fikcionalna rekapitulacija njegovog dosadašnjeg života. Naravno, nemojte to shvatiti doslovno. Nije ovo nikakva memoarska proza koja želi da faktografski precizno rekonstruiše opisani životni put. U „Panici u intersitiju“ Vujinović se služi mikroskopskim opisom najrazličitijih detalja, ali ne da bi postigao efekat mimetičke istinitosti, nego da bi dosegao literarnu uverljivost. Njegova knjiga je fikcionalizovana biografija, s naglaskom na „fikcionalizovana“, biografija posmatrana iz različitih perspektiva, iz različitih vremana. U njoj je glavni junak upravo pisac, neka vrsta alter-ega samoga Janka Vujinovića. Kada smo već kod opisa književnog lika, treba reći da ova knjiga nastaje hotimičnom redukcijom na jedan lik. U „Panici u intersitiju“ ima vrlo malo razvijenih sporednih likova. To su likovi koji „protrče“, koji, da kažem to jezikom drame, unesu poslužavnik na scenu, izgovore dve-tri replike i nestanu. Uvek je u centru pripovednog sveta i pripovednog teksta sam junak, jedan jedini junak, jedno jedino „ja“. Ili, jedno jedino „ti“, zavisi kako ga autor ili pripovedač posmatra i opisuje. Taj je junak naglašeno distanciran od sveta, to je čovek koji neverovatno ceni i poštuje sopstvenu samoću. I više od toga, on tu svoju samoću kultiviše, daje joj značenje osnovnog životnog stava i smisao glavne životne filozofije. Životni dinamizam glavnog lika je u stvari sav posuvraćen, okrenut sa spolja na unutra, to jest preseljen u bogatstvo misli, u psihološku dimenziju. Socijalni dinamizam junaka sveden je na hotimično autsajderstvo, na nešto što je više nužno zlo, mora i trpija, nasuprot očekivanoj tešnji modernog čoveka ka afirmaciji i socijalnoj promociji. Glavni junak je u stvari sekularizovani martir koji je svoj tek kad je sam sa sobom. Ta distantnost junaka od sveta, ta odvojenost od gomile, ta pohvala samoći i pokušaj da se pisanjem neutrališe negostoljubivost sveta karakteriše osnovnu značenjsku dimenziju Vujinovićeve knjige. Usamljenost, melanholija i rezignacija daju dubinu pričama iz „Panike u intersitiju“, i ti su tonovi, kako sam rekao u početku, za ukupan utisak važniji od fragmenata koje nam je pisac čitao. Od istorije i savremenosti, i od traumatičnosti koja iz istorije i savremenosti dopire, u ovom delu je mnogo bitnija ontološka tuga ljudskog postojanja. Ova knjiga inače ima rogobatan naslov. Ta rogobatnost štrči utoliko više što je Janko Vujinović pisac koji naglašeno sledi Vukovu jezičku pripovednu tradiciju i ta naglašenost donosi mu naročito mesto među današnjim srpskim pripovedačima. Književni jezik Vukove norme po prirodi stvari odbija sve tuđice, i to čini ne po sili nekog purističkog imperativa, nego hoteći da istakne svoje prirodno bogatstvo. I shodno tome, lako je protumačiti da je ta tražena i nađena rogobatnost jedna semantički nosiva stilema, jedna antiteza kojom pisac želi na nešto da nas upozori. Kao da neko usija gvožđe pa ga pritisne na bolno mesto, tako ja vidim naslov „Panika u intersitiju“ u odnosu na ono kako se u Vujinovićevim jezičko čisto i pregledno ispričanim pričama pripoveda. Malo etimologije nije ovde naodmet. „Panika“ je, u stvari, starogrčki žanr, deo jednog starogrčkog rituala. To je vrsta igrive vesele pesme koju peva šumski satir, Pan. Svirajući frulu i pevajući satir nije samo pozivao na igru već i na ljubavno parenje, na sveprožimanje. Pan, govori starogrčka mitologija, ima kozje noge. Taj kozji papak će kasnije postati deo hrišćanske predstave o đavolu. Neoubuzdana, benigna, lascivna, erotizovana pesma kakva je bila panika u izvođenju Pana, u hrišćanskoj mitologiji, kada Panovo mesto zauzme Nepomenik, dobiće inferalnu dimenziju. Radost postojanja i energija življenja preobraziće se u svoju suprotnost, u negativnu graničnost, u kolektivnu naurozu i sveljudski strah kao temeljno stanje današnje civilizacije. Panika, u značenju koje Vujinović naglašava u svojoj knjizi postaće oznaka vrlo destruktivnog i tamnog raspoloženja današnjeg sveta, postaće dijagnoza stanja današnjeg ljudskog plemena. A druga reč naslova, „intersiti“, ukazuje na poreklo tog stanja. Tehnološki svet izazvao je dalju regresiju ljudskog morala. U dubljem, simboličnom smislu to tehnološko čudo, „intersiti“, može da bude metaforička zamena za savremeni svet. Za reinkarniranu viziju mita o Vavilonu u kojem je svet haotični, dehumanizovani vrvež, atavističko komešanje. U tom komešanju nema više nikakvih moralnih zakona i nikakvih moralnih regula. Tako nam „Panika u intersitiju“ na simboličkom nivou svojih značenja ukazuje na grozničavo, suludo i sasvim nerazumljivo kretanje savremenog sveta prema sopstvenoj propasti. U takvom, katastrofički obeleženom svetu, svaki pojedinac koji je misleće biće, može se osećati jedino i upravo onako kao što se oseća i junak Vujinovićeve knjige u onom odlomku koji sam pročitao. A on se oseća tužno i defetistično... Autorizovana reč Mihaila Pantića na promociji knjige u Loznici 30. marta 2000. >> Odlomak iz romana Panika u intersitiju index I bibliografija I recenzije I cv srpski I cv english I kontaktpanika-odlomak.htmlindex.htmlbibliografija.htmlrecenzije.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlkontakt.htmlshapeimage_1_link_0shapeimage_1_link_1shapeimage_1_link_2shapeimage_1_link_3shapeimage_1_link_4shapeimage_1_link_5shapeimage_1_link_6
Janko Vujinović
Bibliografija izbor Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347.   Vučji nakot roman, Prosveta, Beograd, 1986, strana 1-295.; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-310.  Knjiga o radovanju zbirka priča, Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Drugo izdanje Kulturni Centar Vuk Karadžić, Loznica, 2003. st. 1-150. Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.;drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412.  Press materijal izbor Recenzije izbor Panika u intersitiju Knjiga o radovanju Vučji nakot Kosovo je grdno sudilište Panika u intersitiju
odlomak iz romana Panika u intersitiju - srpski Panika w pociągu intercity - polski Panic in the Intercity - english Panik im intercity - deutsche Паника в экспрессе - pусский  Biografija Biografija - srpski Biography - english Biografia - polski Linkovi Katerda za južnu slavistiku Univerziteta u Lodzu Izdavač "Tygiel Kultury", Lodz ProjektOR, web arhiv južnoslovenske književnosti Lođka slavistika / Slawistyka Łódzka Udruženje književnika Srbije Projekat Rastko - Antologija srpske poezije XX veka Projekat Rastko - Poljska Narodna biblioteka Srbije Kontakt janvujin@wp.plpanika.htmlpanika.htmlvucji.htmlvucji.htmlknjigaO.htmlknjigaO.htmlkosovo.htmlkosovo.htmlpress.htmlpanika.htmlknjigaO.htmlvucji.htmlkosovo.htmlpanika-odlomak.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-german.htmlpanika-od-ruski.htmlpanika-story.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlCV%20polski.htmlhttp://www.slavica.uni.lodz.pl/start.htmlhttp://tygiel.free.ngo.plhttp://www.plama.art.pl/OR/public_html/YU/Inne/sylwetki/vujinovic.htmlhttp://slawistykalodzka.sns.pl/http://www.uksrbije.org.yu/index.htmlhttp://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11084http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/bibliografija/bstojanovic-serbica.phphttp://www.nbs.bg.ac.yu/mailto:janvujin@wp.plshapeimage_3_link_1shapeimage_3_link_3shapeimage_3_link_5shapeimage_3_link_7shapeimage_3_link_8shapeimage_3_link_9shapeimage_3_link_10shapeimage_3_link_11shapeimage_3_link_12shapeimage_3_link_13shapeimage_3_link_14shapeimage_3_link_15shapeimage_3_link_16shapeimage_3_link_17shapeimage_3_link_19shapeimage_3_link_20shapeimage_3_link_21shapeimage_3_link_22shapeimage_3_link_23shapeimage_3_link_24shapeimage_3_link_25shapeimage_3_link_26shapeimage_3_link_27shapeimage_3_link_28shapeimage_3_link_29shapeimage_3_link_30
© 2008 Janko Vujinovic janvujin@wp.pl