Panika u intersitiju proza Odlomak iz romana >> Panika u intersitiju - srpski >> Panika w pociągu intercity - polski >> Panic in the Intercity - english >> Panik im intercity - deutsche >> Паника в экспрессе - pусский Realije u području zaumnog Odgovori na pitanja Katrin B... o priči »Panika u intersitiju« Koju političku i religioznu pozadinu svojom pričom dovodite u međusobnu vezu? - Ispod prvog, ogoljenog sloja teksta ove priče, onoga sloja koji nosi samo značenja i koji vodi priču, nalazi se još dva tri sloja, pod-teksta u kojima je autor nastojao da izrazi tu pozadinu, političku i religioznu koja je sastavni, suštinske deo i same priče, pa i ovoga pitanja. A koja je to politička i religiozna pozadina, naravno, zavisi od čitalaca. Pisac je tu dao nekoliko naznaka, na primer, onu o razlici između prvih hrišćana, gde se jedni »mole ćuteći« a drugi »izgovarajući molitve«, potom o životu u egzilu, dobrovoljnom, ekonomskom ili političkom, zatim i pogrešnom, površnom čitanju nekih mitskih slojeva u etno-biću naroda kojem autora pripada, o unapred klišeiziranim pretpostavkama o genocidnosti nekog etnosa, o dirigovanom novinarstvu, o strahotnoj mogućnosti kontrole, nadziravanja nad, takoreći, svakim pojedincem, pa čak i o mogućnosti upravljanja raspoloženjem stanovnika čitavih oblasti, itd. Pisac je nastojao nekim naznakama, ponekad i u pola rečenice, dosta toga da kaže. Ali, stvarno, koju će od ovih »pozadina«, i šta će, i kako će se te poruke pisca pročitati, više ne zavisi od njega, autora, već od onoga koji čita. - Kada je priča napisana? - Iako kratka, desetak stranica, priča »Panika u intersitiju« je, dugo, mesecima pisana. I u dva-tri maha. Medjutim, treba razlikovati onaj tren kada je ideja o njoj bljesnula u glavi, i ne samo u glavi, već, čini se, i na koži, autora, do njene realizacije. O tom trenutku inspiracije nešto kasnije, a sada da se vratimo na pitanje. Priča je pisana nekako na prelomu 1995-1996. Takva jeste i njena sudbina, da bude na prelomu. Određena istorijska događanja su našla neznatni odblesak u toj prozi. Ovde, pre svega mislim na etničke, pa i međukonfesionalne sukobe na Balkanu. Bez obzira što su uzroci ovih krvavih trvenja daleko dublji, ona su i ovaj put izazvana vekovnim omrazama o kojima je srpski nobelovac Ivo Andrić ispisao svoje »mudre knjige«. Ali, taj rat na prostorima bivše Jugoslavije nije potpalio samo unutarnji fitilj mešavina plemana i vera, već je, sigurno, delom i spolja projektovan. Naravno, taj kontekst priče je potpuno zanemarljiv u odnosu na njenu »tematsku suštinu«. I kao dopuna odgovora na ovo pitanje, čini se, može biti i važno, da je ova priča, zahvaljujući određenim životnim okolnostima pisca, odmah po svom nastanku i prevedena na nemački jezik. I opet, sudbina te priče - Spisatelj je uveren da svaki bitan književni tekst, pa i knjiga, imaju svoju sudbinu* - pomalo je i dramatična, i zanimljiva. Takoreći da bi se i o tome mogla napisati nova priča. Usud ove povesti da prvo bude objavljena na nemačkom jeziku, dakle u prevodu. I to se dogodilo 1997. godine kada je i u Berlinu objavljena antologija pisaca iz 23 zemlje, čiji je ona deo. Njena konačna verzija, koja se samo u stilizaciji, neznatno i zanemarivo, razlikuje od prevoda, objavljena je tek 2000. godine u knjizi koja nosi isti naslov kao i priča. Izdavač je Grafički atelje DERETA u Beogradu. Uskoro se krajem 2001. godine u časopisu »Tygiel kultury« u Lođu, u Poljskoj, pojavio i poljski prevod. - Koju ulogu igra vuk tokom narativne radnje, i zašto je baš izabran vuk (stepski vuk)? - Pisac ove priče je, ako tako možemo reći, čitalac knjiga iz istorije, pa i u etnologiju. Stoga uvek nastoji da svoje proze utemelji, snabde citatima ili refleksijama iz istorijske ili etno-građe. Tamo, u istoriji, pa i u ovoj drugoj oblasti, mogu se, ponekad otkriti i uzroci određenih postupaka u sadašnjosti predstavnika nekog etnosa, pa i ponašanja. Tako, iščitavajući razne knjige, pa i drugu istorijsku građu, autor je došao i do takozvane »Tablice naroda«, starog dokumenta, u kojem je poreklo određenog naciona dovedeno u vezu sa određenom životinjom. I poreklo, pa, shodno tome, i ponašanje. Po toj tablici narod kojem po poreklu pripada pisac, vezan je za vuka. Naravno, reč je ranom, prethrišćanskom periodu. Iako, hrišćani, pravoslavci, Srbi su i dan-danas zadržali neke običaje vezane za velike praznika i za određena godišnja doba, cikluse. Zadržao je taj narod i neka verovanja u te, prastare svece koji mogu biti oličeni u drveću, u životinjama, pa i u vuku. O tome ima dosta ispisanih stranica od etnologa, ne samo onih sa Balkana, već i od ruskih, poljskih i nemačkih naučnika... Eto, iz takvih izvora je iskrsao i vuk u ovoj priči. Međutim, to je samo deo odgovora. Drugi, bitniji se, stvarno, nalazi u inspirativnom trenutku. Ali, o tom trenutku već ima i pitanje? - Koje značenje ima voz? - Jedan od najboljih tumača savremene srpske književnosti, profesor beogradskog Filološkog fakulteta, pisac, Mihajlo Pantić, dobro je iščitao naslov ove knjige, istovremeno i naslov priče. Izneo je svoje tumačenje tog naslova. Pri tome je govorio da je sva knjiga ispisana biranim jezikom vukovske tradicije, ali da, začudo, u samom naslovu ima dve reči koje koje svoj koren nemaju, niti pripadaju jeziku na kojem pisac piše. Znameniti kritičar je u tom naslovu video »jednu upozoravajuću paradigmu«. Dakle, pisac je hteo da nas na nešto upozori!.. Ali, da se vratimo na samo pitanje. Bukvalno govoreći, taj voz je jedno od mesta radnje. I on je stvarno stvarni, pravi intersiti, koji je u to vreme, polovinom devedesetih, saobraćao pomenutim deonicama nemačkih pruga. Verovatno i danas saobraća. Moguće je, čak, da kruži pod istim imenom. Taj voz je, dakle, stvaran. Uopšte, priča počiva na određenim realijama. Ali, ona nikako nije realistička. »Panika u intersitiju« je izvan uskih određenja. Ona na početku i na kraju ima polazište u realnosti. Ali, potom se uzdiže u sfere fantastike. Taj, realni voz, čak sa svojim imenom, postaje metafora. Metafora – čega? Savremene civilizacije? Tehnike? Meteža naroda i jezika! Vavilonska kula jezika, posebno u Evropi, a posebno, reklo bi se i najizrazitije u Nemačkoj... Voz je, zatim, i metafora apsolutne kontrole svakoga. Jer putnici su, istovremeno, potpuni zarobljenici tog voza. Voz juri, a čovek ne može iz njega izaći, dok je kompozicija u pokretu. Putnici dišu vazduh koji je, takodje, kontrolisan! Koliko ljudi – toliko vazduha! U svakom trenutku taj voz može postati – gasna komora!.. Zavisi od dva-tri čoveka koji su na čelu tog intersitija. Možda i od jednoga. A, šta, na primer, ako tom jednom, iznenada, što bi se reklo »padne mrak na oči«? Ako – poludi? Uostalom, o tom vozu ima dovoljno naznaka u samom tekstu proze. Čitalac će ih lako otkriti. Pored dva junaka, putnika u vozu koji se preobražava u vuka, i vuka, koji je napolju, a koji metamorfozira u putnika, i, voz, koji je, takodje, samo metafora, nije samo ogoljeno mesto radnje, već, možda, i neka vrsta lika ove priče. - Zašto je za način pripovedanja izabrano drugo lice, takozvana »ti« forma? - Između tri govorna lica jednine, tog »ja«, »ti« i »on«, pisac se opredelio za drugo lice. Ali, autoru je ponekad teško objasniti zbog čega se u nekom tekstu opredeljuje za određeno lice. Taj odgovor bi trebao krenuti od datih realnosti. A u samom činu stvaranja, ne budimo neskromni, ponekad ima nešto što se izmiče svakom tumačenju. Zašto je jedna priča ispisana u prvom licu, zbog čega u nekoj slici preovlađuje određeni ton plave boje, kakvi su motivi morili kompozitora da mu u nekom komadu primat imaju određeni tonaliteti, sve je to, dakle, često izvan samog »racia«. U sferi zaumnog. A u ovom slučaju koliko-toliko racionalno tumačenje za tu »formu drugog lica« bi se, možda, moglo potražiti u samoj dvojnosti junaka ove proze, onog spoljnjeg, vidjenog vuka na livadi, i onog putnika u vozu. I u stapanju ta dva lika. Tu dvojnost je autor nastojao »držati pod nabojem«, stalno je potencirati. Ali, i miksirati likove. Pri tome je gramatičko lice ostajalo isto, to »ti« koje, ponekad, može obuhvatiti i prvo, ali i treće lice. Za stanje u kojem se nalazi piščev junak, taj »ti«, psihijatrija ima određeni naziv. Ali to je samo priča... - Da li je autor na ideju za ovu priču stvarno došao za vreme vožnje vozom kroz Nemačku? - Kao što je malopre rečeno, sve datosti u priči su realne. Realan je voz sa svojim redom vožnje, pa i imenom, realne su opisane okolnosti post-književne večeri pre te vožnje, pa i »bljutava« kafa je realna, pa i vuk kojega je putnik spazio kroz prozor jurećeg intersitija, i on je stvaran, isto toliko koliko i voz, i putnik u njemu, pa i njegova saputnica koja će, kasnije, postati prevodiocem, na neki način i koatorom (jer prevodilac je, takoreći, drugi autor, autor teksta u tom jeziku), te priče. Doduše, saputnica se ne pominje, ali nju će svaki dosetljivi čitalac lako zamisliti. Ipak, iako su te realnosti tačne, one su samo polazište, izvor ideje. Kasnije se ona dopunjava, širi, dobijajući, ponekad, neverovatne, neslućene, završetke, koji, najčešće nisu bili ni naslućeni u prvobitnoj ideji. Tako je i bilo i sa ovom idejom i njenom realizacijom. - Šta autora lično povezuje sa ovom pričom? - Mnogo toga. Priča je postala važan činilac njegovog literarnog stvaranja. Bitna činjenica. Takoreći, autor smatra ovu priču svojim literarno najrealizovanijom tekstom. I dalje, ta je povest postala središtem oko koje se kasnije počeli okupljati drugi književni tekstovi, neki od njih nastajali takoreći četvrt veka ranije, u Beogradu, i drugi pisani u vremenu kada je nastala i priča o kojoj govorimo. Tako smo došli do dva ciklusa, priče sa obala Dunava i sa obala Rajne. Do jedne knjige sa dva vremena i dva lica. I sa trećim, nekom vrstom krova nad ovim »dunavskim« i »rajnskim« proznim ciklusima. Postmodernističkog komentara, dodatka tim prozama. Ali, to već spada u ocenu knjige, i o tome su dosta govorili srpski i poljski književni kritičari. Pa i nemački koji su priču uvrstili u svoj izbor... Priča je, dakle, osim na nemačkom objavljena i na »originalu« na srpskom. Potom je štampana u prevodu na poljski jezik. A uskoro se očekuje njeno štampanje i na još nekim jezicima. Pisac veruje da cela knjige ne samo što nosi isti naslov već i da počiva na ovoj prozi. U tom skupu, i ovaj tekst postepeno gubi svoja svojstva priča poprimajući neke druge obrise, postaje prozna celina koja proizilazi iz predhodnih i nastavlja se na potonje celine. Možda su zbog toga neki tumači savremene književnosti knjigu i čitali kao »otvoreni postmodernistički roman dinamične strukture«. Ali, to je već drugo i pitanje koje zahteva nešto razuđenije odgovore. Da se vratimo na sam tekst. Autor je uveren da je ovo pripovedanje »odredilo« nekoliko njegovih poslednjih godina rada u literaturi. - Da li su u priči pomenuti pisci (Dostojevski, Man, Kafka, Gogolj itd.) igrali značajnu ulogu u Vašem životu, posebno u odnosu na ovu priču? - »Panika u intersitiju« je, na izvestan način, obol literaturi. Jer, svaki pisac ima svoje predhodnike, ukupno pisanu reč, na koju se, hteo ne hteo, itekako naslanja. Neki od tih predhodnika su i – učitelji. Kod autora »Panike u intersitiju« osim pomenutih pisaca jedan od učitelja može biti i usmeni narodni pripovedač. U početku priče su pomenuti pisci »po srodnosti«, po tim graničnim situacija, oni koji su imali problema sa vlastima u svojim državama, oni koji su živeli u emigraciji, pisci čija su dela »poniranje u ljudsku psihu«, oni čije su knjige »duboka dosegnutost« a, istovremeno i visoko majstorstvo... Navedeni pisci, pa i neki naslovi, na primer, »Preobražaj«, »Stepski vuk«, »Mašina i vuci« na izvestan način, po mišljenju autora, korespondiraju sa ovom prozom. Čime? Upravo asocijativnim nizovima. Pisac je pokušao da svoje kratko delo smesti, užljebi u ogromno, dragoceno, prebogato prozno iskustvo. Da priču »nastavi«, »osloni« na tvorevine velikih predhodnika. I na kraju, da pomenemo da se pisac »Panike u intersitiju« nekim od pomenutih ali i nepomenutih književnika često vraća. - Koje značenje ima Post-skriptum na kraju priče? - Ništa, osim onoga što ta pozajmljenica i znači. Deo koji se piše posle svega onoga što smo već napisali. Možda, ponekad, i ono što smo, elem, zaboravili da napišemo. Pa smo se, tako, po okončanju prisetili toga zaboravljenog i, eto, žurimo da i to ispišemo. Naknadno. Posle svega. Ima i takvih tekstova kojima je post-skriptum razvijeni od glavnoga dela, šire i višesmisleniji... U ovom slučaju, posle dramatičnog završetka, preskakanja ograde autobana, autor je hteo da baci još jedno, novo svetlu na celu priču. Da smiri, ublaži tragičnost završetka, da ga relavitizuje, time svojoj povesti doda još jedan podtekst i realnoga i irealnoga. Možda, da još više zavede čitaoce... Stoga je nastao taj post-skriptum. »Panika u intersitiju«, dakle, formalno a i suštinski ima dva kraja. Taj već pomenuti sa preskakanjem ograde autobana i drumske krstarice, kamiona koji ide autobanom. I konac, završnicu sa post-skriptumom, na frankfurtskoj železničkoj stanici. Kao što priča ima, najmanje, gore već pominjana dva junaka, tako ima i dva završetka. Svaki junak priče ima svoj kraj... Međutim, to isto tako može biti i završnica, kao i svaki post-skriptum. Mala dovitljivost. Da se priča okonča, a da to ne bude uobičajeni pripovedački postupak... - Da li pisac vidi sebe lično u liku »sredovečnog čoveka sa bradom« koji se pominje u Post-skruptumu? - Ako to čitalac tako pročita, može biti. Ili, što bi rekli Srbi kada hoće, odnosno neće nešto da kažu: »Može biti, ali ne mora da znači!..« Ili je to, ipak, treći lik priče. Dakle, onaj koji je opstao od dvojice. Ostao, istina sa dva ožiljka, onim vidljivim i onim nevidljivim... Ili je to, zbilja, on? Koji On? - Šta bi po mišljenju autora bila osnovna problematika, »jezgro« njegove priče? - Uz u odgovoru na prvo pitanje već nabrojana tematska čvorišta, okosnice, možda se, još može dodati, ili, posebno podvući autorovo nastajanje da opiše svu pustoš čoveka. Njegovu strašnu usamljenost u modernoj civilizaciji. I neminovni kraj kojem se civilizacija neumitno, vrtoglavo približava. - Da li pisac i danas u njoj vidi povezanost problema današnjeg vremena sa tom pričom? - Sigurno! Danas više nego u vreme kada je priča nastajala, polovinom devedesetih. Osim što je stariji, svet od tada nije postao, ako tako možemo reći, »pametniji«. Eksperimenti sa veštačkim rađanjem, klimatskim promenama, izazvanim poplavama i požarima, pa i zemljotresima, sa oružjem koje ne ubija, ali umrtvljuje čoveka, parališe ga, prekidanjem napajanja električnom energijom cele jedne zemlje (već isprobano u Jugoslaviji, s proleća 1999.godine, i na Beogradu, odnosno nad dva miliona Beograđana) izazivanjem ekološke ili biohemijske katastrofe itd. ne prestaju. Naprotiv. Nastavljaju se, kako oni o kojima ponešto znamo, tako i one o kojima ne slutimo, a čiji će rezultati biti porazni po civilizaciju... - Da li se autor posebno obraća nekome sa svojom pričom? I kome? - Da, onima koji priču čitaju. Koji se u njoj prepoznaju. I koji je, kao što piše u post-skriptumu, mogu i potpisati. Da, pisac se obraća upravo Tebi. Tebi sa velikim T. Jer, svako je čitanje na neki način dopuna napisanoga. U tome je potajna namera svakoga pisca. Da ima čitalaca. Ali, dobrih čitalaca. Koji priču nadograđuju. Pisac po pravilu zamišlja idealnog čitaoca. Pametnijeg od samog autora. Takvoga koji će sve pročitati. Odnosno pročitati više, smislenije, pametnije nego što je on, pisac, napisao. Post Skriptum. Spisatelj je uveren da svaki bitan književni tekst, pa i knjiga, imaju svoju sudbinu*. Očigledan dokaz toga verovanja u sudbinu književnog teksta upravo se ostvaruje ovim razgovorom. Naravno, ne i jedini... Ali, da sada progovorimo samo o ovome. Tekst je nastajao na području Severne Rajne-Vestfalije, tačnije, na levoj obali Rajne, u starom gradu Nojsu. Proći će skoro desetljeće od ideje o tom tekstu i potom i ispisivanja prvih verzija te proze, i još pola decenije od prvog ukazivanja »Panike ...« na nemačkom jeziku. Pisac će se, opet vođen svojim usudom, naći stotinama i stotinama kilometara daleko, u gradu, koji je, opet, čuda, naznačio ne u toj prozi ali jeste u istoimenoj knjizi. A onda će prilježni profesor književnosti u Liceumu u gradu sa druge obale Rajne, u Diseldorfu, Gerhard G. preporučiti svojoj vrednoj učenici Ketrin B. kao temu maturskoga rada upravo taj tekst. Očigledno da se ovde osim prostorne poklopljenosti dešavaju i određene podudarnosti u idejama... Ali, da dalje ne razvijamo ovu temu u Post Skriptumu kojim se, eto, još jedne podudarnosti, završava i ovaj razgovor baš kao što se i ta prozna celina okončava. Post Skriptumom. Ukratko, šta napisati posle napisanog. U Lodju, tokom smutnog februara 2003. index I bibliografija I recenzije I cv srpski I cv english I kontakt panika-odlomak.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-ruski.htmlindex.htmlbibliografija.htmlrecenzije.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlkontakt.htmlshapeimage_1_link_0shapeimage_1_link_1shapeimage_1_link_2shapeimage_1_link_3shapeimage_1_link_4shapeimage_1_link_5shapeimage_1_link_6shapeimage_1_link_7shapeimage_1_link_8shapeimage_1_link_9shapeimage_1_link_10
Janko Vujinović
Bibliografija izbor Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347.   Vučji nakot roman, Prosveta, Beograd, 1986, strana 1-295.; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-310.  Knjiga o radovanju zbirka priča, Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Drugo izdanje Kulturni Centar Vuk Karadžić, Loznica, 2003. st. 1-150. Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.;drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412.  Press materijal izbor Recenzije izbor Panika u intersitiju Knjiga o radovanju Vučji nakot Kosovo je grdno sudilište Panika u intersitiju
odlomak iz romana Panika u intersitiju - srpski Panika w pociągu intercity - polski Panic in the Intercity - english Panik im intercity - deutsche Паника в экспрессе - pусский  Biografija Biografija - srpski Biography - english Biografia - polski Linkovi Katerda za južnu slavistiku Univerziteta u Lodzu Izdavač "Tygiel Kultury", Lodz ProjektOR, web arhiv južnoslovenske književnosti Lođka slavistika / Slawistyka Łódzka Udruženje književnika Srbije Projekat Rastko - Antologija srpske poezije XX veka Projekat Rastko - Poljska Narodna biblioteka Srbije Kontakt janvujin@wp.plpanika.htmlpanika.htmlvucji.htmlvucji.htmlknjigaO.htmlknjigaO.htmlkosovo.htmlkosovo.htmlpress.htmlpanika.htmlknjigaO.htmlvucji.htmlkosovo.htmlpanika-odlomak.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-german.htmlpanika-od-ruski.htmlpanika-story.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlCV%20polski.htmlhttp://www.slavica.uni.lodz.pl/start.htmlhttp://tygiel.free.ngo.plhttp://www.plama.art.pl/OR/public_html/YU/Inne/sylwetki/vujinovic.htmlhttp://slawistykalodzka.sns.pl/http://www.uksrbije.org.yu/index.htmlhttp://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11084http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/bibliografija/bstojanovic-serbica.phphttp://www.nbs.bg.ac.yu/mailto:janvujin@wp.plshapeimage_3_link_1shapeimage_3_link_3shapeimage_3_link_5shapeimage_3_link_7shapeimage_3_link_8shapeimage_3_link_9shapeimage_3_link_10shapeimage_3_link_11shapeimage_3_link_12shapeimage_3_link_13shapeimage_3_link_14shapeimage_3_link_15shapeimage_3_link_16shapeimage_3_link_17shapeimage_3_link_19shapeimage_3_link_20shapeimage_3_link_21shapeimage_3_link_22shapeimage_3_link_23shapeimage_3_link_24shapeimage_3_link_25shapeimage_3_link_26shapeimage_3_link_27shapeimage_3_link_28shapeimage_3_link_29shapeimage_3_link_30
© 2008 Janko Vujinovic janvujin@wp.pl