Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347. treće izdanje, Beograd, 2003., str. 1-267, Pogovor: Ljiljana Šop, Sava Vučić.  recenzije/izbor iz press materijala Boguslav Žjelinjski Srpski voz za Evropu 1 Roman Janka Vujinovića „Panika u intersitiju”, ukoliko ćemo prihvatiti takvu žanrovsku kvalifikaciju, tvori cilkus od sedam priča, koje su u izvesnom smislu raznovrsne. Roman se sastoji od tri dela, od sedam priča, koje se uklapaju u naraciju o životu junaka u određenim, ali povezanim prostorima između donjeg toka Dunava i donjeg toka Rajne. Srpski „homo viator” pokreće se po „nemačkim” i „srpskim” prostorima književnog sveta, ali treći deo romana ima eruditivan i enciklopedijski karakter. Izdiferencirana je dominacija trojice, tri gramatička lica (ja, ti, on) kao subjekata naracije u tri dela romana. U prvom dominira prvo lice (ja), u drugom - drugo (ti) se menja u treće (on), ali konačno opet u drugo (ti). U trećem delu pojavljaju se različiti istorijski i književni komentari, to ukupno formira specifičan enciklopedijski karakter dela. Srpska kritika (Mihajlo Pantić) uzela je u obzir kosmogonijski karakter dela, zbog toga da roman predstavlja repliku stvaranja sveta. Prvih šest priča ponavlja biblijski trud kreacije, a tekst sedme donosi refleksiju o delu tvorbe, kojoj materija je reč. Naučnici (M. Pantić, Ljiljana op) su primetili da važan elemenat romana je elemenat vode, koja vezuje između sebe književni svet zapadne Evrope i Balkanskog poluostrva. Sledeći interpretativan krug Vujinovićeve proze uzima u obzir egzistencijalno iskustvo subjekta, „čovekov put kroz različite krugove iskustva kulture i egzistencije”, fabulu unošenu u biografiju subjekta, čije ramove određuje srednji tok Dunava i Rajne. Z. Daraš eksponira autobiografski karakter romana i svedočanstvo pojedinaca, čija se studentska mladost odigravala 70-tih godina. Naracija u Vujinovićevom romanu razvija se između sna o slobodi a istorijske svesti, koja zbog svoje nature uklanja mogućnost bilo kakve slobode. U ovom tekstu želimo obratiti pažnju na bitan, ali do sada izbegavan aspekt romana. Aspekt, koji se tiče odnosa srpske kulture prema zapadnoj Evropi, koji će biti glavni predmet razmišljanja u aspektima kulturnim i civilizacijskim. 2 Tipičan za narodne kulture Balkanskog poluostrva istinski odnos prema Evropi, u srpskoj kulturi uzima ponekad jači oblik. Antiokcidentalna orjentacija srpske kulture formirana je u vreme romantizma i jako je povezana sa kodifikovanom tada srpskom narodnom mitologijom. Vuk Karadžić (1787 - 1864), kao i Dositej Obradović (1740 - 1811) pokušali su uspostaviti odnose srpske kulture sa Zapadom, i pri tom stvorili dva posebna modela. Vukovsko – Njegoševska tradicija je ustanovila epski model kulture, dominantan preko dva veka, model, koji njegovi kritičari ponekad zovu „kultura gusala” (gusle su popularan i tradicionalan instrument, uz čije su zvuke pevane epske narodne pesme). U grupi nastavljača tog kulturnog modela nalazi se Ivo Andrić, kao i Dobrica Ćosić, autor brojnih romana, u kojima srpski narod, njegova istorija i velika proza su fabulativan predmet. Vukov model, u kojem folklor je dostigao narodnu klasiku, kao i jako sa njim povezan kosovski mit (narodna epska poezija bila je nosilac tog mita) pokušao je da preko folklora vezuje tradiciju evropskog romantizma sa srpskom kulturom. Dositejev model je asimilovao evropsko kulturno nasleđe od antičke tradicije preko francuskog klasicizma i nemačkog romantizma (Gete) u srpskoj sredini. Vukov model je razglašavao ideju „revolucionarnog kulturnog prevrata” kao efekata jakobinskog karaktera „srpske revolucije” 1804 - 1815. Narodnog subjekta i tvorca kulture identifikovao je sa narodnim revolucionarnim masama i podupirao je narodni jezik za novi jezik književnosti. Dositejev model je vodio k „evropeizaciji” srpske kulture, kao i k povezanju srpske tradicije (zabeležene na hibridnom slavenoserbskom jeziku, koji je pored ruskoslovenskog takođe bio u upotrebi) sa evropskim nasleđem. Čini mi se da roman Janka Vujinovića označava „treći put” između ova dva modela. Paradoksalne ograničenosti ovih modela bile su povezane sa njihovim unutranjim suprotnostima: romantični model Vuka kao oruđe emancipacije širokih narodnih masa eksponirao je srpski „junački i patrijarhalni duh”, ali u isto vreme prekidao je stalnu vezu sa evropskom književnom tradicijom i kulturom. Dositejev prosvetiteljski model je eksponirao univerzalnu klasičnu tradiciju, ali koristio je veštački jezik učene elite. Dositej, politički „rusoljub” upoznavao je klasičnu kulturu posredstvom ruskih prevoda, koji su bili „posrbljeni” i tako su tvorili specifičnu pojavu „posrbice”. Vuk kao pristalica „austroslavizma” vezao je svoju delatnost sa težnjama katoličke Austrije Habsburga, koji su želeli da prošire austrijske uticaje na južne Slovene i u tome su se utrkivali sa pravoslavnom Rusijom. Modeli, koje smo ovde nazvali Vukov ili Dositejev do današnjih dana su u sukobu, zbog toga što različito definišu odnose sa Evropom. Da ne pominjemo usku i plitku u tom pitanju fazu srpskog modernizma, tek međuratni srpski nadrealizam je doneo značajni uticaj evropskih ideja i solidnu promenu srpskog književnog i kulturnog modela. Patron savremene proevropske orjentacije srpskih pisaca je Kiš - autor „porodičnog ciklusa” (Bašta, pepeo 1965. i Pešanik 1972.) i „antitotalitarnog ciklusa” (Grobnica za Borisa Davidoviča 1976. i Enciklopedija mrtvih 1983). Postmodernističko stvaralaštvo Kiša upisuje se u tradicionalni sukob između „kulture gusala” i proevropskog modela, zbog toga da u južnoslovenskom prostoru predstavlja avangardu, koja revidira književni kanon u savremenim tokovima kulture. Nesumnjivo, Vujinović je nastavljač Vukove jezičke tradicije, ali njegovo oružje je savremena poetika romana, koja se poziva na tradiciju srpskog nadrealizma. Pokušaj približavanja Istoka i Zapada, obnavljanja paganske mitologije i paradigmat putovanja vezuje Vujinovića sa srpskom avangardom. Vujinovićev junak kreće na put kao Dositejev učenik, realizuje „model importa” kulture, a njegovo putovanje definiše akvatična karta (karta vodenih puteva), slično kao i u Burlesci gospodina Peruna Boga groma Rastka Petrovića. 3 Roman Janka Vujinovića složen je od tri ciklusa: Legende sa donjeg toka Istera, četvrte rajske reke, Povesti o čudima na donjim tokovima Rajne i Zapisi o plavičastom prividu pripovedanja sa obala Dunava i Rajne. Legendama... prethodi moto iz poznate pesme Jovana Sterije Popovića Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava, a završava poema Miloša Crnjanskog Lament nad Beogradom. Književni subjekat Vujinovićeve proze je balkanski, sentimentalni „homo viator”, koji putuje kroz posebne, ali međusobno povezane prostore iznad donjeg toka Dunava i donjeg toka Rajne. U pesmi Sterije Popovića slavna prošlost izaziva misao o nestajanju i zloslutnoj snazi vremena. Takva misao vodi k pesimistinoj refleksiji, beznadenosti i razmišljanju da je čovek u svom zemaljskom putešestviju osamljen. Emocionalni ambijent poeme romantičara Sterije Popovića slaže se sa efemernom prirodom otuđenog intelektualca iz proze Vujinovića, koji pokušava da definiše odnose sa posebnim, ali povezanim sa Balkanom, svetom zapadne Evrope. Pune melanholije aluzije na Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, mada ova dva dela povezuje paralela sa mitom srpskih seoba (eksodusa), ali odvaja različitost ratnih (kod Crnjanskog) i emigracijnih (kod Vujinovića) sudbina, stvaraju zajednički ambijent. Ipak, srpski „homo viator” ne samo da nastavlja romantične motive, već pre svega revidira romantične nastavke, koje tvorili su pisci Rastko Petrović (1898-1949) i tvorac zenitizma Ljubomir Micić (1895-1971). Vujinović se nadovezuje na motive koji definišu odnose između Balkana i Evrope, o kojima je pričao Rastko Petrović u Otkrovenju. Ipak, ovde treba zabeležiti da Vujinović ne zastupa toliko radikalne teze, kao to su one bile u zenitista. Micić je stvorio oštru opoziciju između Istoka i Zapada. Pred opasnoću uništenja čoveka, koju predstavlja Zapad sa njegovom perverznom kulturom i surovim političkim sistemom, Micić predlaže da stvori „novog čoveka”, varvarogenija, barbarogenija balkanske krvi. Micić je dao ovoj koncepciji ideologični karakter, sa varvarogenijem i Balkanom je zagovarao avangardnu koncepciju neoslavizma, čija je uloga da spoji racionalistički Zapad sa mističnim Istokom. Za Micića apologija balkanske civilizacije je označavala ne samo kritiku laičke i tehnokratične zapadne Evrope, ali, isto tako, bila je i simbol vere u neizbežni preporod Zapada, koji će se dogoditi zahvaljajući čoveku sa Balkana, zbog toga što je Balkansko poluostrvo most između Zapada i Istoka. U prozi Vujinovića osporeni su za svakodnevni diskurs tipični sistemi opozicija, koje definiu Evropu i Balkan, na primer: civilizacija - varvarstvo, racionalizam - iracionalizam, centar - periferije. Pre svega, pisac jako odvaja sferu civilizacije od sfere kulture. Evropa se javlja kao kontinent, koji definiše velika i dvostruka raspuklina, pošto sfere civilizacije i kulture, pored velikih dostignuća, istovremeno predstavlja i izvor pretnji za Evropu i njenu sredinu. Vujinovićev književni subjekt je pun istinskog divljenja prema velikim civilizacijskim ostvarenjima zemlje oko Rajne, ali tako isto ima i svest, da su neke evropske zemlje nekoliko puta u 20. veku bombardovale srpski glavni grad nad Dunavom i Savom. Takođe, ambivalentan odnos ima junak ove proze prema nemačkoj kulturi, koja prestaje biti verna svojoj velikoj humanističkoj misiji. Micićev barbarogenije reprezentovao je kult snage, prezir prema sentimentalizmu, a neoslavistički program je, u stvari, bio diktat. Junak Vujinovićeve proze je sentimentalan, efemerni, malo hipohondričan gunđalo, ali pun poštovanja stoji ispred velikog nasleđa i dostignuća evropske kulture, pa ipak ima i svest njene slabosti i paradoksnih zaseda. Osnovni značaj ima u romanu odlomak Panika u intersitiju, u kojem se, silom autorove fantazije unutra u vozu koji je u pokretu pojavljuje stepski vuk izazivajući čitav niz događaja, nesreća i nesporazuma. Micićev maksimalistički program balkanizacije Evrope, koja bi označavala preporod i predanje duševnog elementa, u prozi Vujinovića postaje radikalno ograničen. Program neoslavizma zenitista proverava vreme postmodernizma. Ofanzivni stav zenitista, koji su hteli preporoditi, osloboditi i spasti Evropu, zamenjuje Vujinovićev junak, koji hoće samo da odbrani Balkan od ekspanzivnog Zapada. Pri tome ima on i svest, da neke opozicije, koje definišu odnose zapadne Evrope i Balkanskog poluostrva imaju dvostruki značaj. One izražavaju vrednost, koja označava odobrenje Balkana i praktičnu sferu, koja je oblast pobede treznog Zapada. Ove opozicije su sledeće: evropski racionalizam - balkanski misticizam, balkansko estetiziranje dinamizma - evropska apologija staloženosti, modernistička vera u umetnost - vera u tehniku, balkanska „religija emocija” - evropski „lažni humanizam”. (Problematika tela, čovekove telesnosti takođe vezuje Vujinovića sa tradicijom nadrealizma. Čovekova telesnost je neka primitivna forma religioznosti, pripada sferi misterija, mističnosti i ova religija tela kao elemenat nature raduje se zbog svoje prirodne čistote i spontanosti. U tome je daleko radikalniji bio Rastko Petrović - pisac dionizijske ekspresije i apologeta slovenske razuzdanosti, branitelj čulnosti). Putnik u vozu Inter-Evropa je balkanski intelektualac, sekularizovan hodočasnik, koji oličava paradokse nezadovoljstva vlastitom zemljom i kriticizam prema drugim, nostalgičan čovek raskrsnice puteva, kultura i tradicija. Vujinovićev junak opisujući svoju bolest i nemoć, u isto vreme je i predstavnik balkanskog duha heroizma, kome suprostavlja zapadnoevropski splin, bezvoljnosti, apatije. Putnik u srpskom vozu, koji se kreće po Evropi ima svest da nije moguće stvoriti vezu sa evropskom kulturom na temelju čiste, narodne autohtone kulture, koja ima korenje u zavičajnoj zemlji i verna je svom poreklu iz davnih vremena. Folklor u tom smislu mogao bi činiti verodostojne ideološke projekte, služiti legitimaciji vlade. Nije moguća ni opcija „evropeizacije Balkana” koja je krajnji primer „kulturnog importa”. „Treći put” je afirmacija umetnosti, kulture i književnosti, koja je plod ljudskog duha, fantazije i znanja. Umetnost, koja prebija stereotipe Istoka i Zapada, prelama aksiomatičku semantiku Istoka i Zapada, periferije i centra. Roman Vujinovića otelotvoruje međukulturni dijalog koji je identičan sa ljudskim egzistencijalnim iskustvom, a njegov subjekat je - evrimen. Taj dijalog meandrira između Zapada i Istoka, traži ravnotežu između „evropeizacije Balkana” i „balkanizacije Evrope”, roman potpuno otvoren za dijalog, pa i za dogovor, pozajmice i dvostrane inspiracije. >> Odlomak iz romana Panika u intersitiju
 index I bibliografija I recenzije I cv srpski I cv english I kontaktpanika-odlomak.htmlindex.htmlbibliografija.htmlrecenzije.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlkontakt.htmlshapeimage_1_link_0shapeimage_1_link_1shapeimage_1_link_2shapeimage_1_link_3shapeimage_1_link_4shapeimage_1_link_5shapeimage_1_link_6
Janko Vujinović
Bibliografija izbor Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347.   Vučji nakot roman, Prosveta, Beograd, 1986, strana 1-295.; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-310.  Knjiga o radovanju zbirka priča, Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Drugo izdanje Kulturni Centar Vuk Karadžić, Loznica, 2003. st. 1-150. Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.;drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412.  Press materijal izbor Recenzije izbor Panika u intersitiju Knjiga o radovanju Vučji nakot Kosovo je grdno sudilište Panika u intersitiju
odlomak iz romana Panika u intersitiju - srpski Panika w pociągu intercity - polski Panic in the Intercity - english Panik im intercity - deutsche Паника в экспрессе - pусский  Biografija Biografija - srpski Biography - english Biografia - polski Linkovi Katerda za južnu slavistiku Univerziteta u Lodzu Izdavač "Tygiel Kultury", Lodz ProjektOR, web arhiv južnoslovenske književnosti Lođka slavistika / Slawistyka Łódzka Udruženje književnika Srbije Projekat Rastko - Antologija srpske poezije XX veka Projekat Rastko - Poljska Narodna biblioteka Srbije Kontakt janvujin@wp.plpanika.htmlpanika.htmlvucji.htmlvucji.htmlknjigaO.htmlknjigaO.htmlkosovo.htmlkosovo.htmlpress.htmlpanika.htmlknjigaO.htmlvucji.htmlkosovo.htmlpanika-odlomak.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-german.htmlpanika-od-ruski.htmlpanika-story.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlCV%20polski.htmlhttp://www.slavica.uni.lodz.pl/start.htmlhttp://tygiel.free.ngo.plhttp://www.plama.art.pl/OR/public_html/YU/Inne/sylwetki/vujinovic.htmlhttp://slawistykalodzka.sns.pl/http://www.uksrbije.org.yu/index.htmlhttp://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11084http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/bibliografija/bstojanovic-serbica.phphttp://www.nbs.bg.ac.yu/mailto:janvujin@wp.plshapeimage_3_link_1shapeimage_3_link_3shapeimage_3_link_5shapeimage_3_link_7shapeimage_3_link_8shapeimage_3_link_9shapeimage_3_link_10shapeimage_3_link_11shapeimage_3_link_12shapeimage_3_link_13shapeimage_3_link_14shapeimage_3_link_15shapeimage_3_link_16shapeimage_3_link_17shapeimage_3_link_19shapeimage_3_link_20shapeimage_3_link_21shapeimage_3_link_22shapeimage_3_link_23shapeimage_3_link_24shapeimage_3_link_25shapeimage_3_link_26shapeimage_3_link_27shapeimage_3_link_28shapeimage_3_link_29shapeimage_3_link_30
© 2008 Janko Vujinovic janvujin@wp.pl