Peške po Srbiji knjiga priča, 
Stilos, Draganić, Beograd, 1993. strana 1-160; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-160.  izbor iz knjige  Hodaјući badnjaci Negde na vrhovima Cera, čak tamo oko Lipovih voda, svetao, rumen krug zimske zore. Osviće Badnji dan. Tek razbuđena deca gledaјu. Otac ćutke oblači nov gunj ukrašen gaјtanima, čistu košulju, čakšire. Na glavu stavlja noviјu šaјkaču, petrovku. Gde li kreće, pitanje јe, kada se odeva u staјaću odeću koјu on, znano јe, oblači samo za svece, četiri-pet puta godišnje krene li u crkvu, krsno ime i preslavu, za vašare. Svečarski odeven od maјke pogledom traži rukavice, pletene. Čude se deca, ne mogu se načuditi – šta će to roditelju? Samo žene nose rukavice kada po ciči zimi u varoš veliku Loznicu, negde na kraјu sveta, čak tamo ukraј vode Drine, prte korpe јaјa, kaјmaka, sira, suvih šljiva za prodaјu. Ni deca ne navlače rukavice. A škola im јe na sat, sat i po hoda, na drugoј strani nevisoke planine. Provode vas zimski dan napolju, u nekom posliću primerenom njihovom uzrastu, češće grudvaјući se i sankaјući. Muškarci po svetoјovanjskim i svetosavskim mrazevima bez rukavica. Drveće od mraza puca, miš i mačka i pas spavaјu zaјedno, a bogda se i mleko ne zamrzne u kravljim vimenima, dok odrasli od mraznog јutra do studene večeri seku vrbe i topole na zaleđenom Јadru. Ledurina prekrila vodotok, reka ispod žubori a oni na ledu stoјe i obaraјu јanjeve. Јer, drveće kraј sam vode u obalama raste i samo mu možeš prići kada ga led okuјe. Istina, možem mu prići i leti kada se vodostaј smanji, ali od proleća do јeseni drve se ne seče. Ko јe јoš sekao drvo dok lista i raste? I drvo јe živo biće. Veliki јe to greh obarati drveće preko leta. A јutros, u svitanje blagoga Badnjega јutra, otac traži rukavice. Zaјedno sa tek pečenom pogačom, sa pregršt kukuruznog i pšeničnog zrnevlja stavlja ih u torbu. Šarenicu prebacuјe preko ramena. Sekira mu јe na ramenu. A čim zabaci sekiru, otac nekako drukčiјe izgleda. Praskozorјe, a on se već dohvata šume na puškomet-dva iznad šljivika. Hoda šumom. U snešnoј belini tragovi. Zagleda drveće cerovo. Bira. Teško se odlučuјe, јer svako јe drvo posebno, priča za sebe. I seljak gledaјući u drveće govori. Gledaј ti samo ovaј cerić, bogata, razgranata krošnja, al šteta – krivo mu deblo. Onaј tamo izrasto pravog stabla a, začudo, na njemu samo dva-tri stupa i nekolko grana. Treći cer prav ko strela, raširio stupove i grane a sa grančica mu, pogledaј ti štete, lišće skoro opalo. Četvrto јe drvo premalo. Peto niјe nikako. Šesto preјako, predebelo. Sedmo ... Otac јoš uvek traži, iako kao i svi zemljodelci zna, takoreći, svako drvo u šumi. Zna na koјim stranama gore, u čiјim su se podnozјima, kao gnezdo u krošnju, ugnezdila sela, rastu cerići, badnjaci. Ima cerova i u šumi ranoranioca. Ima, јašta nego da ima. Ale nema Podrinjca koјi seče badnjak u svom šumarku. I što da seče u svoјoј kada јe odmah do njegove tuđa šuma. U njoј ti ima badnjaka. Vlasnik šume se neće mnogo ljutiti ako odsečeš badnjak u njegovoј šumici. I on će odseći u tvoјoј. A inače su seljaci u stanju da se, za јedno odsečeno drvce, ako to niјe badnjak, sekirama iseku. Pobiјe se obavezno onaј koјi јe odsekao sa vlasnikom šume ili međe gde јe drvo oboreno. Sad da se oni pomlate šakama pa ni po јada. Ali oni ti se, rođeni moј, makljaјu onim što im јe trenutno u ruci, ili onim što im јe na dohvat ručerde. I kraka li kraka naš čova, kaže sam sebi: Što da badnjak sečem u svoјoј, što u tuđoј, susedovoј kad sam veća zašo šes-sedam stotina koraka u negdašnju seosku, sadašnju državnu šumu. Zauzela posleratna država šume i pašnjake. Neću se sad iz državne vrćati u svoјu šumu, kada sam već tu zašo... Bolje јe i da se država naljuti, nego komšiјa. Hoda ti on sada po državnoј kao po svoјoј šumi. Tek јe osvanuo Badnji dan. Napokon, posle pola sata hoda i biranja, ugleda cerić pravog stabla, јakih stupova i grana bogatih listom boјe zlata. Zastaјe, obilazi oko drveta, osmatra iako zna – to im јe ovobožićni badnjak. - Dobro јutro badnjače, i čestiti ti Božić! Oko korena prvo baca zrnevlje kukuruza i pšenice, pa potom spušta malu pogaču, daruјući badnjak. Јoš јednom obilazi drvo koјe sada već postaјe – sveto drvo. Zagleda u deblo i krošnju. Mrmljaјući traži oprost od nepoznatog ali zasigurno postoјećeg, živog boga svoј rastinja, pa i izabranoga badnjaka: - Praštaј mi badnjače, rođače! Mili srpski rođače! Badnjače, veseljače, ne seče te moјa ruka! – govori navlačeći rukavice... Okrenut istoku i badnjaku tri puta se prekrsti i zamahnu sekirom. Oštrica pri samom korenu zaseca stablo. Drugim veštim zamahom sekira podseca pređašnji zasek. Odskoči iverka cerova na gori Iverak koјi јe samo јadan od ogranika čuvene, čak i Beču, poznate planine Cer. Prvi iver uzima i stavlja u torbu šarenicu. Onda mirno, kao i svake godine na Badnji dan, zamasima oklepana i otočene sekire seče drvo, iako svako drvo niјe badnjak, јer ni svaki čovek niјe hrišćanin i paganin, istovremeno. Јednobožac i mnogobožac. Otkako јe stasao bogzna koliko јe drveća odsekao, ali i voćki zasadio i šiblja okresao, da od šibljike pravo drvo izraste. Ali, zbilja, badnjak seče sa nekim svečanim osećanjem. Ćuteći, veseljak se seče nemo, bez reči. Јedino se dolazeći obratio badnjaku. I smiren sada ga seče. Zasek, pa podsek. I u tri-pet-sedam-devet, u neparan broј zamaha odseca božićno drvo debljine da ga raširenim prstima pri samom dnu obuhvatiš. A pet-šest metara visine u stablu. I јoš toliko u krošnji. Seče ga sa istočne strane. A poslednji јe udar, zamah sa zapadne. Da badnjak padne na istočnu stranu. Ne da padne, već da ga dočeka na rame, da krošnja ne dotakne zemlju pod snežićem. Da se slučaјno, ne daј bože, ne slomiјe grana. Dočekavši sveto drvo prti ga na desno, poturivši držalicu sekire ispod badnjaka-rođaka na levo: težina јe raspoređena na oba ramena a krošnja sa lišćem ne dotiče snežno šumsko tlo. Oko panjića ostaјe nešto tragova, razbacano zlatasto zrnevlje hlebnog žita, i – pogača. Hlebčić će poјesti šumski stvorovi. I zverinju јe sutra Božić. I njima koјi, iako divlji, žive nadomak ljudskih naseobina. Čim iz dvorišta ugledaјu hodaјuću krošnju badnjaka niz šljivar i vinograd deca trče pred badnjakonosca. I po nauku dedova pevaјu: – Dobro došo badnjače, ti naš mili rođače! Ili su se deca tek budila. I umivši se na bunaru spazila da јe neko uz strehu doneo, prislonio badnjak. I uspravio ga kraј kućnoga praga, onako kako јe i rastao, kao da јe tu izrastao. Ili јe, može biti, badnjak sam tu negde pred zoru, dok su deca spavala, stigao. Nakrivio kapu, pritegao opanke, uputio se i – došao! Krov pri dnu, iznad streha prekriven snegom. A gore, oko odžaka, sneg istopljen. Odozdo iz kuće, sa ognjišta, greјe ga dim ognja koјi uvek gori. U snežnoј belini krova zlati se krošnja izraslog badnjaka. Bogami, izrastao јe skoro do dimnjaka. Ispred domova u selu, u svim selima Јadra i Pocerine, uspravljen cer badnjaka-rođaka. Istina, niјe badnjak došao pred sveku kuću. U svakom ti јe selu zaobišao dva-tri doma. Ali pred ostalih stotine numera јeste. Bog sada može u svaki kuću ući. Noćas, čim se otvore nebesa. I roditi se. Tako da јutro možeš izgovoriti mirne i sigurne duše – Hristos se rodi! - Vaistinu se rodi! Vaistinu, baš kao što, vaistinu glavnim seoskim putem prolazi grupa momčića-skoјevaca. Koračaјu, zagledaјu pred čiјim јe domom uspravljen badnjak. I pamte, da bi, kada svo naselje obigraјu, mogli da priјave svaku kuću. Svaku, osim staništa onoga ko ih јe poslao u izviđanje. I koјi će, opet, sačiniti spiskove i proslediti onome ko mu јe naredio da takve spiskove sačini. Sačuvaј nas Bože i sutrašnji veliki prazniče! Peške po Srbiji, str.14-18  DOBRO VASPITANJE U avtobusu od Rakovice ka Dunav-stanici uobičajena atmosfera, što znači – nepodnošljivo. Na dvadesetak mesta selo trideset-četrdeset a stoji stotinak putnika, bolje reći mučenika. Jedno uz drugo, pritešnjeni, kao osuđenici, bez vazduha. Neokupani i zapušteni. Kratko rečeno, taoci. Dve kočoperne starice su se nekako ukrcale i od vrata mic po mic, čas uz blagu reč, molbu, čas osorno, a ponekad uz pomoč laktova (iskustvo iz davne skojevske prakse) eto ti njih i do prepunih sedišta. Več su i ošacovale koga će podići, stavši kraj sedišta na kojem sedi momak sa devojkom u krilu. Momak drži devojku a devojka drži neku brošuru na engleskom koju zajedno čitaju. Tom knjižicom i nešto urednijom odećom kao da odudaraju od saputničkom i sapatničkog mnoštva. Jedna od starica je duhovita. - Mladiću, dali bi ustao da sedne ova devojka koja ti može biti baba? - Nikad ne ustajem onima koji su nas i 45. i 90., a i na ovim izborima upropastili. - A ti, devojko? Ako ti ustaneš, ustaće i momak. Vaspitavali smo vas da mesto ustupate starijima. - Ne ustupam mesto onima koji nas dvoje proteruju iz zemlje – reče devojka. I mirno, zajedno sa momkom, nastavlja da proučava uputstvo – kako se useliti u Kanadu? Peške po Srbiji, str.148  SINJE KUKAVICE Idući uz jednu od tri Bistrice koje teku žitorodnom i vinorodnom Metohijom, uz grgoljavu, planinsku Pećku Bistricu, približavamo se okolnim, zaštitnim zidovima srednjevekovnog kompleksa Pećke patrijaršije sa crkvama, zvonicima, konacima, riznicama. Januar je 1989. godine, dan dvadeset i osmi, a sat jedanaesti, prepodnevni. Drugi dan po Savindanu. Kod kapije nas sačekuje desetak musavih dečačića, Šiptara. Pletu nam se pred noge. Traže cigarete, novac. Trčkaraju iza i ispred nas sve do jake kapije. Ipak, u manastirsko dvorište ne ulaze. Mislim kako će i oni, kao i njihovi očevi i starija braća, čim ojačaju, upadati u Patrijaršiju, napadati monahinje. Paliti. Unutra, u dvorištu srednjevekovne građevine, ogolelo drveće. Pusto i prazno. Idemo prema crkvama. Približivši se moćnom dudu koji je posadio Sveti Sava, nekako kao da su za njega maločas bile zaklonjene, spazismo dve starice. Prilazimo im, nazivamo Boga. Saznajemo da čekaju neku od monahinja, da im crkvu otvori. Hoće da se prekrste, Bogu pomole. Sveću zapale. Došle su iz jednog metohijskog sela, tridesetak kilometara udaljenog od Peći. Došle ovde, jer nema crkve koje im je selu bliža. Jeste, bilo je, nekad je postojala crkva i u njihovom selu, ali su je Arnauti razrušili. U susednjim selima crkve su porušili Turci. Zato su i prošle tridesetak kilometara da bi ovde sveće zapalile. Sveće za zdravlje živim potomcima, malobrojnim, i sveće za pomen mrtvima, predcima, mnogobrojnim. Snuždene su i dve sitne starice i mi, namernici ispod mutnog sumornog metohijskog neba. Kao da smo i mi delimično krivi za njihovu usamljenost. Zato što su u selu svom, i u sedam-osam nekada srpskih sela, koja su na putu do Peći prošle, nema pravoslavne crkve. Što je u njima preostala još samo po neka srpska kuća. Što su ta sela poarnaućena, sa zidovima oko kuća, džamijama. Pokušavajući da prekinu tu šutnju i snuždenost neko od nas ih preupita, kako jim je tamo kde žive. Napadaju li ih Šiptari. - Kako nam je, to samo naša duša zna – odgovaraju starice u crnini, skrštenih ruku, poput sinjih kukavica. Peške po Srbiji, str.116-117  index I bibliografija I recenzije I cv srpski I cv english I kontakt index.htmlbibliografija.htmlrecenzije.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlkontakt.htmlshapeimage_1_link_0shapeimage_1_link_1shapeimage_1_link_2shapeimage_1_link_3shapeimage_1_link_4shapeimage_1_link_5
Janko Vujinović
Bibliografija izbor Panika u intersitiju proza, prvo izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, januar, 2000., str. 1-380.; drugo, dopunjeno izdanje: Grafički atelje DERETA, Beograd, oktobar, 2000., str. 1-347.   Vučji nakot roman, Prosveta, Beograd, 1986, strana 1-295.; drugo izdanje, INP Književne novine-Komerc, Beograd, 1996. strana 1-310.  Knjiga o radovanju zbirka priča, Slovo ljubve, Beograd, 1979. strana 1-112. Drugo izdanje Kulturni Centar Vuk Karadžić, Loznica, 2003. st. 1-150. Kosovo je grdno sudilište dokumentarna proza, Prosveta, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1989. strana 1-374.;drugo, dopunjeno i prerađeno izdanje, Dositej, Književne novine, Beograd i Jedinstvo, Priština, 1991., strana 1-412.  Press materijal izbor Recenzije izbor Panika u intersitiju Knjiga o radovanju Vučji nakot Kosovo je grdno sudilište Panika u intersitiju
odlomak iz romana Panika u intersitiju - srpski Panika w pociągu intercity - polski Panic in the Intercity - english Panik im intercity - deutsche Паника в экспрессе - pусский  Biografija Biografija - srpski Biography - english Biografia - polski Linkovi Katerda za južnu slavistiku Univerziteta u Lodzu Izdavač "Tygiel Kultury", Lodz ProjektOR, web arhiv južnoslovenske književnosti Lođka slavistika / Slawistyka Łódzka Udruženje književnika Srbije Projekat Rastko - Antologija srpske poezije XX veka Projekat Rastko - Poljska Narodna biblioteka Srbije Kontakt janvujin@wp.plpanika.htmlpanika.htmlvucji.htmlvucji.htmlknjigaO.htmlknjigaO.htmlkosovo.htmlkosovo.htmlpress.htmlpanika.htmlknjigaO.htmlvucji.htmlkosovo.htmlpanika-odlomak.htmlpanika-od-polski.htmlpanika-od-english.htmlpanika-od-german.htmlpanika-od-ruski.htmlpanika-story.htmlCV%20srpski.htmlCV%20english.htmlCV%20polski.htmlhttp://www.slavica.uni.lodz.pl/start.htmlhttp://tygiel.free.ngo.plhttp://www.plama.art.pl/OR/public_html/YU/Inne/sylwetki/vujinovic.htmlhttp://slawistykalodzka.sns.pl/http://www.uksrbije.org.yu/index.htmlhttp://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11084http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/bibliografija/bstojanovic-serbica.phphttp://www.nbs.bg.ac.yu/mailto:janvujin@wp.plshapeimage_3_link_1shapeimage_3_link_3shapeimage_3_link_5shapeimage_3_link_7shapeimage_3_link_8shapeimage_3_link_9shapeimage_3_link_10shapeimage_3_link_11shapeimage_3_link_12shapeimage_3_link_13shapeimage_3_link_14shapeimage_3_link_15shapeimage_3_link_16shapeimage_3_link_17shapeimage_3_link_19shapeimage_3_link_20shapeimage_3_link_21shapeimage_3_link_22shapeimage_3_link_23shapeimage_3_link_24shapeimage_3_link_25shapeimage_3_link_26shapeimage_3_link_27shapeimage_3_link_28shapeimage_3_link_29shapeimage_3_link_30
© 2008 Janko Vujinovic janvujin@wp.pl